Предсједник Владе РЦГ Мило Ђукановић разговарао са замјеником одговорног уредника Побједе Зораном Дармановићем

Подгорица, 29.априла-Предсједник Владе Црне Горе Мило Ђукановић у интервјуу за Побједу говорио је о најважнијим политичким и економским питањима везаним за актуелни тренутак и будућност Црне Горе.

Дармановић: Да ли ће, по Вашем мишљењу, Црна Гора 1. маја 2006. године бити независна и међународно призната држава, односно да ли ће до наредног Празника рада бити, барем расписан референдум о њеном државно-правном стутусу?

Ђукановић: Одговор на то питање даће нам грађани Црне Горе, који су једино овлашћени да опредијеле статус државе у којој живимо. Када би тај одговор зависио од Владе на чијем сам челу, Црна Гора би већ 4. фебруара 2006. била независна држава.

У надлежности Предсједника Републике је покретање иницијативе за одржавање референдума. Као што знамо, он се током предизборне кампање за предсједничке изборе, када се предсједнички кандидати обавезују пред грађанима шта ће урадити уколико им се повјери мандат, обавезао да ће предложити Парламенту одржавање референдума одмах након што се испуне услови предвиђени Београдским споразумом. Подсјећам, неспорно право грађана Црне Горе, онакво какво су имали и сви други на простору екс Југославије и какво припада свим народима демократске Европе, поново је гарантовано потписом Хавијера Солане у име ЕУ на том документу. Ова додатна овјера једног права које представља свето слово европске демократије у тадашњем контексту била је и знак поштовања за спремност Црне Горе да, уважавајући захтјев Европе образложен потребом учвршћивања крхке регионалне стабилности, за три године одложи расписивање референдума о независности.
Пошто тај трогодишњи аранжман истиче почетком фебруара идуће године, у рано прољеће чека нас обавеза рјешавања државног статуса. До тада, потребно је предано радити на доградњи демократског амбијента за слободно изјашњавање грађана Црне Горе, како би њихов одговор значио неспорну одлуку демократске већине и релаксирао будућност Црне Горе једне хипотеке коју су нам оставили наши преци. Хипотеке која нас држи у распећу и спутава готово цио вијек, не дајући нам ни да јасније профилишемо свој национални и културни идентитет, а камо ли да преузмемо пуну одговорност за своју европску будућност.

Дармановић: Црна Гора има Закон о референдуму који је добио позитивну оцјену од стране ОЕБС-а. Из Брисела, међутим, шаљу се посљедњих дана, неки нови сигнали у виду препорука да тај Закон треба дорадити, да је потребна нека квалификована већина, да неке стандарде треба пооштрити, Шта је позадина ових препорука и да ли је то одређени вид пристика на Црну Гору?

Ђукановић: Наш интерес је да референдум буде одржан по међународно признатим демократским стандардима и да његов резултат буде општеприхваћен. Онај ко би се понашао другачије, показао би тиме да не схвата измореност Црне Горе од дугог застоја у раскораку и да не разумије њену потребу да искорачи ка чистој форми организације државе. Показао би тиме, историјски гледано, неопростиву неодговорност према Црној Гори и њеној будућности.

Како сте и сами примијетили, у Црној Гори имамо Закон о референдуму који садржи критеријуме, строжије од стандарда у већини европских држава. Наравно, уважавајући значај питања које ће се рјешавати референдумом и потребу да демократски квалитет одговора ту тему макар на дужи рок скине са дневног реда политичког живота Црне Горе, спремни смо да о питању потпуне сагласности нашег Закона са европским стандардима и додатно разговарамо и са опозицијом у Црној Гори и са релевантним европским субјектима. Поновићу, једино нам није прихватљиво да у Црној Гори експериментишемо са стандардима који не важе за друге европске народе. Прихватили би и тај захтјев, када би неко могао понудити аргумент да је Црна Гора политички и безбједносно ризичнији регион од других у Европи. Но, аргументи говоре управо супротно: Црна Гора је једина од екс југословенских република на чијој се територији током задње деценије 20. вијека није ратовало. Пријемом преко 120 000 избјеглица различитих вјера и нација, што је представљало 20 одсто нашег укупног становништва, ми нијесмо угрозили мултиетнички живот, а то је, сви се добро сјећамо, било незамисливо на ратом запаљеном Балкану. Иако политички подијељени вјештим манипулацијама Милошевићевог режима, одољели смо одлучном покушају Београда да се уз помоћ злоупотријебљене Војске обрачуна са демократијом у Црној Гори током НАТО кампање на Југославију. Имали смо разумијевања за захтјеве Европе да из разлога учвршћивања регионалне стабилности одложимо организовање референдума и упркос незадовољству дијела домаће јавности, сачували, и након тога и учврстили политичку стабилност. Да ли су ово карактеристике стабилне или безбједносно ризичне заједнице? Одговор је савршено јасан.

Не очекујем снажније притиске међународне заједнице према Црној Гори. ЕУ неће себи дозволити да на нашем питању компромитује стандарде које сама изграђује и на чијој имплементацији инсистира у другим европским државама. Исто тако, не очекујем да нас неко са стране охрабрује на одлучније потезе у смјеру независности. Сјетимо се, нико није аплаудирао ни Словенији, ни Хрватској, када су најавиле да желе да напусте тадашњу југословенску заједницу. Данас је Словенија у ЕУ, а Хрватска на њеним вратима.
Дакле, морамо напустити праксу да о овом, за нас судбински важном питању, ставове формирамо на бази узгредних опаски које изричу људи који не живе у Црној Гори.
Подразумијева се да поштујемо политику међународне заједнице, такође, да ћемо предано радити на испуњавању услова за пријем у ЕУ и НАТО, али и да ми најбоље знамо шта је у интересу наше будућност. И да смо спремни да својим одлукама преузмемо одговорност за ту будућност. Тада ће нас и наши пријатељи из Европе и са других меридијана боље разумјети. Једино што се данас не схвата у међународним политичким односима јесте да неко не зна или да није у стању да дефинише своје националне интересе.

Дармановић: Добијањем позитивне Студије изводљивости Црна Гора је, заједно са Србијом, направила први корак ка Европској унији. Сада предстоји тежак рад на крупним пословима. Да ли би те послове Црна Гора брже и лакше одрадила да је самостална држава?

Ђукановић: Прво желим да нагласим значај добијања позитивне студије изводљивости. То је велики и важан корак на европском путу Црне Горе. За нас је то шанса да, користећи предности двоструког колосијека корачамо напријед оном динамиком којом будемо усвајали европске стандарде. Да смо били самостална држава, до сада би прешли већу етапу на нашем европском путу. Подсјетићу колико смо времена потрошили у безуспјешним покушајима да хармонизујемо различите економске системе који се објективно нијесу могли хармонизовати у кратком року. Потом, колико смо дуго били таоци одбијања Србије да сарађује са Хашким трибуналом. Сигуран сам да би и Србија даље одмакла у жељеном правцу да је била самостална, јер би се брже суочила са чињеницом да се са међународном заједницом мора сарађивати и да се морају поштовати њена правила. Сада су ствари кренуле у добром смјеру. Имамо позитивну студију изводљивости. То је важан подстрек за будуће потезе. Истовремено радићемо и на припремама за демократско изјашњавање грађана о томе у каквој држави желе да живе, на прољеће 2006. године.

Дакле, пред нама су два крупна историјска задатка: обнова црногорске независности и убрзан рад на приближавању заједници развијених европских народа.

Дармановић: Црна Гора је понудила Србији склапање једног новог аранжмана - савез независних и међународно признатих држава. Да ли сте од већине званичника Србије очекивали овакву негативну реакцију и да ли мислите да разговор на ту тему још није исцрпљен?

Ђукановић: Тај аранжман смо понудили нашим партнерима у Србији као израз одговорног промишљања о догађајима који слиједе. Наша порука је јасна: Референдум о независности није потенцијално право, него обавеза коју смо као власт преузели пред грађанима Црне Горе и коју ћемо одговорно испунити чим за то дође вријеме. Ако је судити по истраживањима јавног мњења, као и по резултатима свих избора у посљедњих неколико година, реално је закључити да идеја независности има подршку већине бирачке јавности у Црној Гори. А, ако је већ тако, наша понуда је: немојте чекати да се о будућем статусу Србије информишете на основу резултата референдума у Црној Гори. Мудрије је да у правцу епилога који се чини најреалнијим заједно повлачимо потезе. То би свакако била новина за Србију у односу на праксу њеног односа са Словенијом и другим еџ YУ републикама у сличним ситуацијама, али по мом суду управо то би био израз демократске и државничке зрелости нове Србије.
Прва реакција из Србије је мање - више очекивано нервозна. Али, нас то не обесхрабрује. И на нервозу нећемо одговарати нестрпљењем. Супротно. Наша понуда је отворена све до пред крај 2005.године. Ако до тада нема позитивног одговора на њу, јасно је шта је наш сљедећи корак за који ћемо у међувремену створити сву потребну инфраструктуру.

У тим уобичајено емотивним доживљајима иницијативе о савезу независних и међународно признатих држава, остала је у дијелу јавности недоумица какву новину та идеја носи и колико је она заиста озбиљна. Мислим да је модел врло конзистентан и да на максимално могући начин усаглашава два основна захтјева која испостављају двије државе: Црна Гора да стекне међународноправни субјективитет да би као мала држава могла на директан начин своје специфичне интересе предочити у међународној заједници; и Србија, да из бројних разлога, остане са Црном Гором у интензивнијој блискости од оне која нас заједно чека у Европској Унији.
Дио политичке јавности Србије је то разумио, али се тај став још недовољно чује. То је, ипак, израз политичке реалности Србије и о томе не вриједи дискутовати. Очекујем да се у наредном периоду и Србија и међународна заједница и додатно посвете анализи ове идеје.

Дармановић: Да ли је Црна Гора талац рјешавање косовског проблема, па можда и предмет нагодби Србије и међународне заједнице на путу ка евентуалној самосталности Косова, који се помиње као могуће рјешење?

Ђукановић: Имам бројне и честе међународне контакте и ни у једној прилици није било наговјештаја о таквим нагодбама. Зато не желим да се бавим шпекулацијама. Извјесно је следеће: то су два питања која су по својој природи сасвим различита. Питање Косова је безбједносно питање. Или како то обично кажемо, посљедње безбједносно питање у региону.

Добро је да ће се и аспект његовог статуса рјешавати почев од половине ове године. Са тим рјешењем у троуглу Београд - Приштина -међународна заједница, Балкан ће добити додатну стабилност.

Питање државног статуса Црне Горе је демократско и развојно питање. То је питање демократског уређења односа између Црне Горе и Србије.

Рјешење које смо понудили добро је и за Црну Гору и за Србију. Тиме и за регион. Имајући у виду да од јесени предстоји рјешавање косовског питања, у понуди смо предвидјели да Србија буде сукцесор, тако да се на њу преносе права и обавезе које по Резолуцији 1244 има државна заједница.

Дармановић: У посљедње вријеме се спекулише да неки чланови Вашег кабинета одлазе на нека друга радна мјеста. Хоће ли ускоро бити реконструкција Владе?

Ђукановић: Мислим да ова Влада солидно функционише. Не размишљам о озбиљнијој реконструкцији, с обзиром да смо већ ушли у реализацију тако одговорних задатака о којима сам говорио. Могуће су појединачне промјене као израз захтјева појединих министара да предахну од напорног рада или због потребе оптималног распореда расположивих кадровских ресурса у другим државним органима, у привреди и дипломатији.

Дармановић: Реформе које се спроводе у Црној Гори су крупне и болне. На макро плану оне су позитивно оцијењене од стране међународних институција и појединаца. Добар дио грађана, међутим, живи лоше. Када ће грађани Црне Горе осјетити конкретне позитивне ефекте реформских потеза Ваше Владе?

Ђукановић: Мислим да већ почињу да се осјећају. Макроекономска стабилност коју смо остварили крајем 2004. године побудила је појачано интересовање инвеститора. Нове стране инвестиције значе и нова радна мјеста. У Црној Гори имамо раст запослености. На берзи рада данас, након двије године рада Владе, имамо преко 20 000 незапослених мање него почетком 2003. године када смо започели мандат. И тај се тренд наставља. Инвестициони бум из 2005. године пренијеће се и у наредни период. А, подсјетићу, годинама понављамо да је кључно социјално питање у Црној Гори незапосленост. Наравно, проблем је још изражен, али он је извјесно попримио тренд убрзаног ублажавања.
Уз то, захваљујући обореној инфлацији, зараде запослених и пензије, иако још ниске, више вриједе. Даљом либерализацијом економије и стварањем услова квалитетне конкурентности, цијене производа и услуга, које се нуде за те и ускоро веће плате, биће све ниже.
Такође, обарамо порезе и доприносе. Тиме стимулишемо послодавце да даље развијају бизнис, да отварају нова радна мјеста, али да и боље награде постојеће запослене.
Веома озбиљно смо посвећени развоју капиталне инфраструктуре. Да би Црна Гора била држава развијеног туризма и услуга, уређеност инфраструктуре мора бити на битно вишем нивоу. Није ваљда случајно да је стопа раста у туризму у 2004. читавих 18,5%. То је посљедица озбиљних напора које смо уложили и које улажемо у унапређење путне и жељезничке мреже, реконструкцију аеродрома и граничних прелаза и озбиљних побољшања у квалитету водо и електро-снабдијевања. Такође, и квалитетније туристичке понуде као посљедице приватизације већег броја хотела. Те активности се настављају и интензивирају у овој години.

Но, оно што је најважније је озбиљна посвећеност Владе сјеверу Црне Горе. Прије свега, утврђена је конзистентна политика регионалног развоја. Али, с обзиром да је добро знано да се најиздашнији потенцијали црногорског сјевера могу валоризовати тек након квалитетног саобраћајног повезивања тог дијела са центром и југом државе, кренули смо у изградњу новог аутопута од Подгорице према Колашину. То је тек прва дионица будућег аутопута Бар-Београд. О безбједносном аспекту овог пројекта излишно је трошити ријечи. Једнако тако, мислим да ће се пољопривредни, туристички и енергетски капацитети сјевера у пуној мјери валоризовати када брзим аутопутем развијеније тржиште Подгорице и приморја буде лакше доступно тамошњим фармерима и бизнисменима.

Знам да у Црној Гори још увијек већина људи лоше живи. Али, знам и да су сви они свјесни да је то посљедица вишедеценијског развојног заостајања у оквиру еџ Југославије и невоља које су нас задесиле у задњој деценији прошлог вијека. Влада коју водим није склона да шминка неповољну стварност. Иако би јој то, краткорочно гледано, било лакше и политички профитабилније. Али би за то вријеме Црна Гора додатно заостајала. Умјесто тога, ми се бавимо опоравком добрано сасушеног коријена црногорске економије. А то је подухват чији ће се домети тек видјети када за пар година сваки грађанин Црне Горе буде у прилици да и лично убере плод са тог ревитализованог стабла црногорске привреде и економије. Оздрављење економије је као и оздрављење људског бића - процес. И морамо имати стрпљења, посебно сада када је свијетло на крају тунела свима догледно.

Дармановић: Колико Црну Гору кошта боравак у овом, по свему судећи, наметнутом и неуспјешном браку са Србијом, односно ко је коме ту на терету и ко кога издржава и успорава?

Ђукановић: Ово је аранжман који би се најбоље могао описати Његошевом формулацијом нико срећан, а нико довољан. У овој заједници дефинитивно нема праксе да једна држава издржава другу и то сматрам великим и позитивним помаком у односима Црне Горе и Србије. Али, више је него очигледно да једна потпуно атипична заједница својом нефункционалношћу успорава остварење европских амбиција и једне и друге државе. Уосталом, није ваљда случајно да у Европи нема више двочланих заједница. А мислим да ни у свијету не постоје заједнице са таквим диспропорцијама. То је конструкциона грешка овог институционалног аранжмана на коју сам указивао од првог дана појаве те идеје. Зато сам се и тада залагао за чисто рјешење - обострану независност. Ипак, превладала је воља за компромисом у форми трогодишњег прелазног аранжмана. И не бих хтио да будем на крај срца - ипак нам је тај период допринио бољем сагледавању својих интереса и могућности, као и учвршћивању регионалне стабилности да би се будуће одлуке могле доносити без страха по безбједност Балкана.
Но, морамо бити начисто: у оваквој заједници потпуно је природна потреба Србије да доминира, као што је и логична и очекивана реакција Црне Горе да брани равноправност и свој државни идентитет. А то значи да ћемо све док заједница буде трајала, најбољи дио своје енергије трошити на међусобна објашњавања, правдања, заклињања у најбоље намјере, умјесто да једни другима будемо од помоћи тако што ћемо се међусобно подстицати одговорним управљањем и ефикасним савладавањем препрека на путу до Европске уније. Односи између Црне Горе и Србије ће бити братски тада када сваки од браће буде имао своју кућу и када буде преузео пуну одговорност за њену европску архитектуру.

Дармановић: У Црној Гори су, бар декларативно, сви за улазак у Европску унију. Може ли се око тих крупних питања, па и референдума, постићи макар минимални унутарцрногорски консензус?

Ђукановић: Мислим да у Црној Гори постоји импресиван консензус о нашој европској будућности. О томе говоре сва истраживања јавног мњења, као и политички програми мање - више свих важнијих политичких партија. И вјерујем да је Црна Гора већ прије неколико година пребродила раскрсницу између лажне историје и митоманије на једној страни и демократије и европске перспективе на другој. Склон сам да тврдим да је то капиталан политички добитак Црне Горе и да убудуће нити једна власт неће морати да рјешава такву дилему. Будућност Црне Горе је извјесно - европска, а једног блиског дана биће крунисана и чланством у ЕУ. Оном брзином којом будемо у стању да прихватамо европске стандарде. На томе се предано ради, постоји солидно разрађена инфраструктура, све снажнији капацитети и због тога вјерујем да је и тај циљ веома догледан.
О питању државног статуса имамо подијељене ставове црногорске јавности и то је усуд који нас прати читав вијек. У посљедњих десетак година снажно је нарасла свијест о потреби обнове независности као услова за сигурну европску будућност. А када у друштву постоје разлике о једном питању чије нерјешавање лимитира демократски и еконосмки развој тог друштва, одговор се мора препустити грађанима. Власт у сарадњи са опозицијом, имплементирајући међународне стандарде мора обезбиједити демократски амбијент за доношење одговорне одлуке већине.

Такође, и власт и опозиција, ако имају и минимум одговорности и ако претендују да и након тог догађаја задрже повјерење грађана, морају обезбиједити да одлука већине буде безусловно поштована од свих. Вјерујем да је такав консензус о пропозицијама одвијања демократског референдума могуће постићи у Црној Гори. Влада ће учинити све да до тога дође.

Дармановић: Приватизација у Републици, изазива, с разлогом, позорност и лаичке и стручне јавности. Неки мисле да се то могло боље и другачије и корисније урадити. Ваш коментар?

Ђукановић: Приватизација очигледно изазива пажњу јавности. То је не само логично, него и добродошло. Влада је потпуно посвећена том питању и с пуно пажње се односи према реакцијама на процес приватизације. У тако важном послу не смије бити тајни, јер се тиме оставља простор за сумње грађана у законитост и праведност тог процеса. Наравно, има и оних који не желе да чују аргументе, али су то обично приговори који су политички функционализовани. Њихова галама је за једнодневну употребу.

Подсјетићу на нашу недавну прошлост кад нам је, у вријеме ратних пријетњи, у центру пажње било очување Црне Горе и живота њених грађана. Питањима економије и развоја смо се могли сасвим посветити тек након постизања политичке стабилности. Тада су услиједили значајни реформски искораци у економији и стабилизација макроекономских прилика. Услиједило је потом повећано интересовање страних инвеститора за Црну Гору, иако су са домаће политичке сцене упућивани позиви странцима да не улажу у нашу привреду. Међутим, капитал има своју логику и иде на привлачна подручја. Такав тренд интересовања страних инвеститора појачао се као посљедица постигнуте и макроекономске стабилности.

Можемо бити сасвим задовољни и структуром капитала који улази у Црну Гору. Данас овдје имамо норвешки и грчки капитал у дијелу мобилне телефоније, мађарски и њемачки у фиксној и, такође, у мобилној телефонији, словеначки, аустријски и мађарски у туризму, јапански и белгијски у индустрији, словачки у рударству, грчки у нафтној индустрији, као и повећано интересовање руских инвеститора.

Наглашавам, процес приватизације се одвија законски чисто, јавно, најчешће путем међународног оглашавања и у сарадњи са савјетницима који су међународни консултанти и који су, такође, изабрани на међународном тендеру.

Желим посебно да нагласим да је цијена објеката који се сада приватизују знатно изнад оне с почетка процеса приватизације, што је, опет, посљедица дејства стабилних макроекономских фактора. Подсјетићу на примјер Телекома, чију смо продају оглашавали прије неколико година, али није било заинтересованих. Ове године је продат по цијени која је премашила наша очекивања.