Пажња: Садржај ове странице је дио архивског садржаја и односи се на претходне сазиве Владе Црне Горе. Могуће је да су информације застарјеле или нерелевантне.
Архива

Пресуда против Црне Горе пред Европским судом за људска права у Стразбуру

Објављено: 19.03.2019. • 15:36 Аутор: Канцеларија заступника Црне Горе пред Европским судом за људска права
Европски суд за људска права у Стразбуру („Европски суд“) донио је пресуду у предмету Биговић против Црне Горе (бр.48343/16) којом је у дијелу прогласио представку очигледно неоснованом у смислу члана 35 став 3 (а) и став 4 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (“Конвенција“), док је у дијелу утврдио повреду члана 3 Конвенције и члана 5 став 1 и став 3 Конвенције.

Представку је поднио црногорски држављанин, г-дин Љубо Биговић, у вези са притвором у којем се налазио током трајања кривичног поступка против њега у периоду од 2006.године до 2015.године. Подносилац представке се у дијелу жалио на лоше услове у притвору и недостатак адекватне медицинске његе током притвора. Такође се жалио и на: (а) незаконитост његовог притвора усљед недостатка редовне контроле основаности притвора од стране надлежног суда; (б) недовољно образложење рјешења којима му је продужаван притвор и „разумност“ свеукупне дужине трајања притвора, као и на (ц) недостатак „брзине“ у одлучивању о његовом захтјеву за пуштање из притвора који је поднио у августу 2014.године.

У августу 2005.године испред своје куће у Подгорици, из засједе је убијен инспектор С.Ш., високи полицијски службеник МУП-а Црне Горе, који је том приликом изрешетан са 19 пројектила из аутоматског оружја. Поводом овог кривичног дјела, против подносиоца представке и других лица покренута је истрага због основане сумње да су починили више тешких кривичних дјела извршених на организован начин, као што су злочиначко удруживање, тешко убиство и изнуда у покушају. У фебруару 2006.године подносиоцу представке је одређен притвор због опасности од бјекства, а имајући у виду тежину кривичних дјела стављених на терет изражену кроз висину законом запријећене казне за та дјела. У августу 2006.године Специјално државно дужилаштво је против подносиоца представке и других окривљених подигло оптужницу. Током периода од 9 година, против подносиоца представке и других окривљених у предметном кривичном поступку, надлежни црногорски судови су донијели више одлука, и то: (а) у августу 2009.године прву првостепену пресуду Вишег суда у Подгорици, која је у фебруару 2010.године укинута рјешењем Апелационог суда Црне Горе, (б) у мају 2011.године другу првостепену пресуду Вишег суда у Подгорици, која је децембру 2011.године укинута рјешењем Апелационог суда Црне Горе, (ц) у октобру 2012.године трећу првостепену пресуду Вишег суда у Подгорици, која је у априлу 2013.године потврђена пресудом Апелационог суда Црне Горе. Предметна пресуда Апелационог суда је у априлу 2014.године укинута од стране Врховног суда Црне Горе. Након отварања претреса пред другостепеним судом, Апелациони суд Црне Горе је у фебруару 2015.године донио пресуду, која је у октобру 2015.године потврђена пресудом Врховног суда Црне Горе, која је коначна одлука у овом предмету. У свакој од наведених пресуда подносилац представке је оглашен кривим и осуђен на казну затвора од 30 година. Током цјелокупног трајања поступка, подносилац представке се налазио у притвору, који му је периодично контролисан од стране надлежних судова. Такође, током времена проведеног у притвору, подносилац представке је имао различите здравствене проблеме.

Подносилац представке се жалио на повреду члана 3 Конвенције, због наводног недостатка адекватне медицинске његе током притвора и лоших условима у затворској ћелији. Истакао је да је држава била у обавези да му обезбједи лијек “Ведолизумаб” и покрије трошкове његове набавке, да покрије трошкове операције ока којој је био подвргнут, трошкове операције кољена и трошкове његове рехабилитације након операције. Поред наведеног сматрао је да у затвору није могао да се храни у складу са дијетом која је била прописана од стране љекара, као и да затворско особље није могло бити присутно његовим прегледима који су се обављали у разним здравственим установама ван просторија ЗИКС-а, сматрајући такво поступање затворског особља неочовјечним и понижавајућим.

Када је ријеч о овим притужбама, Европски суд је прихватио наводе које је заступник истакао у свом изјашњењу и утврдио да држава није била дужна да надокнади трошкове набавке лијека “Ведолизумаб”, јер се исти није налазио на листи љекова чије трошкове је покривао Фонд за здравствено осигурање Црне Горе. Надаље, Европски суд је примијетио да су неосновани његови наводи када је у питању операција ока, с обзиром на то да никада није тражио накнаду трошкова за исту на домаћем нивоу. Коначно је Европски суд утврдио да је након одређивања дијагнозе према којој је подносиоцу представке била неопходна операција кољена, иста спроведена за мање од мјесец дана, након чега је подносилац представке период рехабилитације провео у Институту за физикалну медицину, рехабилитацију и реуматологију Игало. Истовремено, трошкове лијечења није захтјевао пред домаћим органима, већ је у својим честим обраћањима Вишем суду у Подгорици истицао да ће трошкове лијечења и боравка сносити он или његова породица. Европски суд је такође утврдио да је подносиоцу представке током боравка у притвору обезбијеђена адекватна исхрана у складу са прописаном дијетом.

Поред наведеног, Европски суд је утврдио као неосноване наводе подносиоца представке да је био подвргнут нечовјечном и понижавајућем поступању усред здравствених прегледа под надзором полицијских службеника. Према налажењу Европског суда, медицинско особље у јавним здравственим установама није обучено да се носи са ризиком услед непредвиђеног понашања притворених лица, а посебно оних којима се суди за најтежа кривична дјела, какав је био подносилац представке. Из тих разлога, здравствени преглед подносиоца представке је захтијевао посебан надзор затворског особља. У коначном, Европски суд није утврдио повреду члана 3 Конвенције, када је у питању пружена медицинска њега.

Када је у питању аспекат члана 3 Конвенције који се односи на услове боравка подносиоца представке у притвору, Европски суд је препознао уопштено побољшање притворских услова у затворским и другим објектима у Црној Гори, што је потврђено извјештајима ЦПТ-а из 2008. и 2013.године. Ипак, у овом дијелу је утврдио повреду члана 3 Конвенције у односу на подносиоца представке, због пренатрпаности затворских ћелија и недостатка посебног санитарног простора, али искључиво за период од августа 2009.године до фебруара 2016.године.

У прогледу притужби које се односе на члан 5 Конвенције (право на слободу и сигурност) Европски суд је примјетио да је након подизања оптужнице, подносиоцу представке притвор продужаван рјешењима надлежног суда која нису прецизирала до када има трајати притвор. Истовремено, контрола притвора није вршена редовно, односно у складу са релевантним одредбама ЗКП-а. Европски суд је подсјетио на становишта из пресуде Мугоша против Црне Горе и утврдио да је одредбама ЗКП-а јасно формулисана обавеза домаћих судова да сваких мјесец дана до ступања оптужнице на правну снагу, а сваких два мјесеца након ступања оптужнице на правну снагу, испитају да ли још постоје разлози за притвор или не и зависно од тога, да продуже или укину притвор. С обзиром на то да су рјешења о продужењу притвора у релевантном периоду (прије доношења правног става Врховног суда Црне Горе од 17.01.2017.године о обавези придржавања рокова за контролу притвора) имала мањак прецизности у смислу трајања и продужења притвора, као и недостатак досљедности, све претходно их је чинило непредвидивим у њиховој примјени. Из тих разлога, Европски суд је утврдио да је у периодима у којима је протекло више од два мјесеца без доношења рјешења о продужењу притвора од стране надлежног суда, притвор подносиоца представке био „незаконит“ у смислу одредби члана 5 став 1 Конвенције, због чега је Европски суд утврдио повреду тог члана.

Подносилац представке се жалио и на „разумност“ дужине притвора у смислу члана 5 став 3 Конвенције, при том наводећи да му је притвор трајао преко 10 година. Такође се жалио да су разлози за одређивање и трајање притвора остале непромјењени за цјелокупни период и да надлежни судови нису настојали да довољно образложе своја рјешења о продужењу притвора. Заступник је у свом изјашњењу указао да према пракси Европског суда, члан 5 став 3 Конвенције обухвата само притвор у контексту члана 5 став 1 подстав (ц) Конвенције, односно притвор прије доношења првостепене пресуде, при чему није од значаја да ли је предметна пресуда накнадно укинута. Европски суд је прихватио ове аргументе и закључио да се у испитивању „разумности“ дужине притвора може узети у обзир период од 5 година, 5 мјесеци и 24 дана. У смислу праксе Европског суда, питање да ли је дужина притвора била „разумна“ мора се цијенити према сваком појединачном случају. Питање повреде члана 5 став 3 Конвенције се испитује према разлозима које национални судови дају у својим рјешењима о одређивању или продужењу притвора, а којима се мора оправдати ограничење слободе у односу на сваког окривљеног. У предметном случају, Европски суд је утврдио да је у периоду од 4 године и 7 мјесеци притвор подносиоца представке био продужаван искључиво због „опасности од бјекства“. Приликом испитивања основаности притвора, домаћи судови нису разматрали додатне околности од значаја за одлучивање, при чему су често кориштене уопштене формулације, без улажења у њихово образложење. У овом дијелу, Европски суд је нашао да се разлози домаћих судова за продужење притвора подносиоца представке не могу сматрати „довољним“, усљед чега се не може оправдати његово лишење слободе у периоду од преко пет година.

Подносилац представке се жалио и на повреду члана 5 став 4 Конвенције, због наводног пропуста Апелационог суда да благовремено одлучи о његовом захтјеву за пуштању на слободу од августа 2014.године. Након што је пресуда Апелационог суда од априла 2013.године укинута од стране Врховног суд Црне Горе, Апелациони суд је у складу са одредбама ЗКП-а отворио претрес. Европски суд је у овом дијелу утврдио да је рјешењем Врховног суда укинута предметна пресуда Апелационог суда, али не и пресуда Вишег суда у Подгорици од октобра 2012.године којом је подносилац представке осуђен на 30 година затвора. С тим у вези, Европски суд је утврдио да се подносилац представке у предметном периоду налазио у притвору на основу „пресуде надлежног суда“, због чега је представка у овом дијелу одбачена као очигледно неоснована.

Подносилац представке је поднио захтјев за накнадом материјалне штете у износу од 38.646,94 € и нематеријалне штете у износу од 100.000,00 €. Европски суд није нашао узрочну везу између утврђених повреда и тражене материјалне штете, усљед чега је овај захјтев одбио као неоснован. С друге стране, Европски суд је нашао оправданим да досуди износ од 7.500,00 € на име накнаде нематеријалне штете.

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44 став 2 Конвенције и може бити предмет редакцијске измјене. Пресуда ће бити преведена и објављена по правоснажности исте.

Заступник Црне Горе пред
Европским судом за људска права,
Валентина Павличић

Везани чланци:

Предлог дневног реда за 58. сједницу Владе Црне Горе 22.11.2024.
Премијерски сат: Одговори предсједника Владе Милојка Спајића на посланичка питања 22.11.2024.
Премијер Спајић честитао Дан општине и Дан ослобођења Будве 22.11.2024.
Премијер Спајић представио Платформу "Барометар 26" 21.11.2024.
Да ли вам је садржај ове странице био од користи?