Брисел: Говор предсједника Владе РЦГ Мила Ђукановића на међународном форуму под називом ''Политика нове балканске економије''

МИЛО ЂУКАНОВИЋ, ПРЕМИЈЕР РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ ГОРЕ
''ПОЛИТИКА НОВЕ БАЛКАНСКЕ ЕКОНОМИЈЕ''


Поштовани господине Мерритт,
Даме и господо,

Захваљујем организаторима овог еминентног скупа на позиву да вам се обратим на тему перспектива и изазова за јачање балканске стабилности. Верујем да отворен и неконвенционални дијалог, који окупља креаторе политике и одлука, експерте и представнике академских и цивилних структура, доприноси бољем разумијевању међусобних ставова и гледишта. На тај начин јачамо стратешка промишљања и политику за дугорочну стабилизацију Западног Балкана.

Слика Западног Балкана се мијења у позитивном правцу и добија обрисе једног од региона уједињене савремене Европе. Протекле године су биле у знаку значајних политичких, економских, правних и институционалних реформи, као и већег преузимања одговорности Региона за сопствену стабилност и развој. Регионална сарадња се остварује у готово свим областима. Такође, суштински је промијењена перцепција пријетњи и изазова 21. вијека. Фокус безбједносних ризика се помјерио са војних, на цивилна питања.

И поред чињенице да су стопе раста значајно повећане у свим земљама региона, да је настављен тренд пада инфлације, буџетског дефицита и незапослености, одрживост економског развоја је, вјероватно, највећи изазов земаља Западног Балкана. Кључно питање остаје рјешавање структуралних проблема и јачање политичке и макро-економске стабилности, као услова за самоодржив економски развој. То, такође, подразумијева превазилажење дефицита административног капацитета и инфраструктурне неразвијености. Суштина је у изградњи стабилне демократије која поштује институције, владавину права и тржишне принципе. То је улога државе. Јер, када погледамо земље које су оствариле снажан економски развој и које су успјеле да привику висок ниво инвестиција примјећујемо да су то урадиле кроз изградњу система који улива повјерење. Притом, јасно је да закони сами по себи не могу замијенити предузетничку и пословну иницијативу, нити менаџмент и развојну политику компанија.

Генерално, цијеним да смо у досадашњем процесу реформи креирали повољнији амбијент. Веома важна је и чињеница да се процес приватизације у готово свим земљама Западног Балкана интензивира и приводи крају. То повећава атрактивност Региона за директне и гринфилд инвестиције. Такође, потенцира важност бржег успостављања регионалног тржишта слободне трговине, као и одговарајућих регулаторних оквира и поузданих правосудних система. Развој пуног капацитета међусобне трговине, инвестиција и сарадње, како унутар Региона, тако и са ЕУ, указује и на значај развоја транспортне, енергетске и телекомуникационе инфраструктуре, као и ефикасног менаџмента спољних граница.

Тачно је да близина тржишта Европске Уније подстиче динамичније економске и друге везе са сусједима, али намеће и потребу даљих напора, не само у правцу интеграције овог Региона, већ активније сарадње и приступа ЕУ. Регион је, цијеним, достигао ону преломну тачку када резултати на политичком, економском и другом плану, упућују на потребу давања нових шанси, у суочавању са новим изазовима. Увођење европског партнерства, које је инспирисано искуством из најновијег процеса проширења, представља значајан подстицај у том правцу. То не значи да, до сада, реформе нијесмо спроводили на прави начин и уз пуну посвећеност. Међутим, потврђује се да се једино кроз каналисани процес - институционализацијом сарадње са ЕУ, у датом временском периоду, могу ефикасно извршити обимни и комплексни задаци.

Као што сам већ истакао, Регион се још увијек суочава са бројним проблемима и изазовима. Посебно бих потенцирао високе стопе незапослености и низак ниво директних инвестиција. У том контексту, било би корисно сагледати начине на које би се кохезиони фондови ЕУ могли примијенити на Западни Балкан. Притом, стављање већег акцента на кохезију требало би посматрати у свијетлу развоја нових програма подршке, а мање као још један захтјев за алокацију нових финансијских ресурса ЕУ у овај Регион. То потврђују резултати које је ЕУ остварила у развоју сиромашнијих региона и земаља, примјеном кохезионих и структуралних фондова.

Инвестирање у економску и социјалну стабилност Региона је, истовремено, инвестирање у његов демократски развој, јер ради се о два међусобно повезана и условљена процеса. Тим прије, што морамо да превазиђемо и посебне хендикепе, који су у овом Региону знатно више изражени, него у другим случајевима. Егзистенцијална нервоза великог броја људи, сузбијана ратним пријетањама, сада је ослобођена и свакако не представља најбољег савезника реформској политици коју спроводимо. Грађани, врло често суде о предностима проевропске политике на основу опипљивих резултата, и то дневно, поклањајући све мање пажње и разумијевања за историјски контекст. А, једино, када грађанима пружимо увјерљиве доказе европске перспективе, можемо рачунати на њихову пуну подршку и активан однос. Све у свему, Региону је потребно више инвестиција и нових радних мјеста. Што брже будемо рјешавали ове кључне проблеме, то ће се више сужавати простор и за разне видове криминала и корупције, који посебно у земљама у транзицији налазе плодно тле.

Свјесни смо да европске интеграције не познају пречице. Цјелокупан процес подразумијева политичку вољу и одлучност да се настави са свеобухватним реформама - изгради поуздан и предвидљив систем који ће моћи да функционише и да се носи са повећаном конкуренцијом унутар ЕУ.

Дакле, пуно партнерство са ЕУ и НАТО је циљ свих држава региона. Остаје једино дилема у којој је временској димензији он остварљив? Једнако важна питања су: Што можемо и што би требало да урадимо у међувремену? Који су кључни проблеми са којима ћемо се суочавати и које морамо ријешити до остварења овог циља? На који начин се нове могућности отворене проширењем ЕУ могу искористити за динамичнији развој Западног Балкана, како би и овај Регион досегао вриједности које данас дијели и баштини већи дио европског континента.

У дијелу политичких претпоставки, услов свих услова је пуно, а не селективно поштовање и испуњавање међународних обавеза, што се прије свега односи на сарадњу са Хашким трибуналом. Генерално посматрано, Западни Балкан, такође, мора учинити значајнији напредак у правцу етничког помирења и поштовања права националних мањина. Мора се појачати демократски капацитет за толеранцију и коегзистенцију различитости. Парадоксално је да су ови проблеми, још увијек, јако изражени, јер управо овај Регион има дугу традицију суживота разних народа, култура и вјера.

Када говоримо о европској перспективи региона, суочавање и неодложно рјешавање безбједносних и политичких незавршених питања на Балкану остаје кључна претпоставка. Ма колико да се ради о комплексном и тешком задатку, то се намеће као императив. Не би смјели дозволити да евро-атлантске интеграције, у једном дијелу Региона, и даље буду на стенд-бy, због сталног одлагања рјешења за поједина питања. Неоспорно, најкомплекснији изазов је Косово, као једини преостали безбједносни проблем у Региону. Односи Црне Горе и Србије ушли су у демократску и развојну фазу, која је оснажена заједничком европском агендом и перспективом. Какав год био епилог институционалних односа Србије и Црне Горе, то неће представљати безбједносни или ризик политичке нестабилности. А, кад је тако, онда будући аранжман треба профилисати тако да он доприноси бржем остваривању обостраних европских и евро-атлантских циљева. Наше је увјерење да су најбољи они институционални модели који обезбјеђују да свако напредује према тим одредиштима сагласно властитој способности да усваја стандарде који се траже. У противном, неминовно ће се понављати ситуација у којој је једна држава чланица Уније у позицији таоца друге. То потврђује и примјер НАТО самита у Истанбулу. Иако је Црна Гора испунила све услове за Партнерство за мир, нијесмо примљени на Истанбулском самиту, због недовољне сарадње Србије са Хашким трибуналом.

Као и до сада, Црна Гора ће поштовати све прузете међународне обавезе дакле, и Београдски споразум. У том смислу, са великим охрабрењем очекујемо примјену модела ''двоструког колосјека'', који су за Србију и Црну Гору недавно усвојили министри ЕУ. Међутим, поново истичем супериорност аранжмана и модела који омогућавају да сваки дио Европе улази у интеграције када за то испуни услове. То би допринијело јачању укупне безбједности и стабилности у Европи.

У принципу, Црна Гора не би имала посебних тешкоћа да испуни услове за чланство у ЕУ. Свјесни смо да је то дугорочан и захтјеван процес, али цијенимо да смо већ активно ангажовани у остваривању постављених захтјева.

Јачање регионалне сарадње, такође, остаје одлучујући фактор који детерминише брзину интеграције сваке земље у ЕУ. Нови европски идентитет Региона ће се изграђивати у зависности од политичке одлучности да се настави са реформама, регионалним повезивањем и сарадњом. Значајан прогрес је остварен у креирању зоне слободне трговине. Интегрисано тржиште, ослобођено рестрикција и препрека слободној трговини, појачава атрактивност региона за инвестиције. То се односи и на иницирани процес формирања заједничког енергетског тржишта Југоисточне Европе, којим се отварају шансе за парцијално чланство у овој области европске интеграције.

Јасне су користи Региона од интеграције у ЕУ. Али, не мање важно је што земље Региона могу понудити ЕУ. Прије свега, то је наша одлучност да поштујемо и спроводимо европске вриједности и стандарде. Не може се говорити о стабилној и просперитетној Европској Унији, ако изван њених граница, такође, не постоји стабилност, развој, демократија и просперитет. Стога, дугорочну стабилност Европе диктира њено даље проширење и интеграције. На Солунском самиту је реафирмисан такав приступ процес уједињења Европе неће бити комплетиран док земље Западног Балкана не постану чланице ЕУ. А све док се то не деси, не можемо говорити о сигурној и уједињеној Европи.

Уз пуну вјеру да је наша визија јасна, реформски пројекти конзистентни и наша одлучност чврста, чему ће подршку и потврду, сигуран сам, дати и данашњи скуп, захваљујем на пажњи.

Брисел, 7. децембар 2004.