Говор предсједника Владе РЦГ Мила Ђукановића на Међународном форуму ''Југоисточна Европа на путу у Европску Унију''

Предсједник Владе РЦГ Мило Ђукановић:

"Поштовани предсједавајући,
Даме и господо,

Захваљујем Бертелсман Фондацији на позиву да учествујем на Форуму посвећеном даљем процесу европске интеграције земаља Југоисточне Европе. Поздрављам одлуку да се овај престижни дијалог одржи у Загребу, што је још један доказ активније улоге региона у обликовању његове европске будућности и развоја. Захваљујем хрватском предсједнику Месићу и премијеру Санадеру на гостопримству и изузетној организацији овог еминентног скупа.

Данас, готово деценију након Дејтонског споразума и пет година од пада Милошевићевог режима, Западни Балкан је стабилнији него што је икада био у новијој историји. Тежиште се помјера са постконфликтне стабилизације и реконструкције на питања сарадње, развоја и интеграције. У свим земљама у региону на власти су демократски изабране структуре које дијеле исте европске и евроатлантске циљеве, наде и изазове. Сазрела је свијест да сви скупа, независно од тога да ли се ради о малим или великим државама, чланицама или нечланицама, имамо заједничку одговорност за остваривање визије уједињене Европе. А док се земље Западног Балкана не интегришу у ЕУ, процес уједињења Европе остаће незавршен. Овај стратешки приступ је афирмисан на Самиту Европске Уније и Западног Балкана у Солуну у јуну 2003. Народи Балкана су са посебним охрабрењем поздравили такву политичку одлуку лидера ЕУ који су се обавезали да раде на њеном остварењу.

Што су домети досадашњег процеса стабилизације и асоцијације, као кључне политике ЕУ према земљама региона, односно заједничке агенде Солунског самита?

Хрватска је у предворју ЕУ, након добијања статуса земље кандидата. Надамо се да је таква перспектива блиска реалност и у случају Македоније. За остале земље Србију и Црну Гору, Албанију и БиХ, пут до заједничког европског одредишта је временски неизвјестан. Логично се намеће питање: Који су разлози што реформе и политичка посвећеност домаћих елита ових земаља европским вриједностима и интеграцији нијесу имали исти ефекат?

То су, по мом дубоком увјерењу, првенствено, незавршени процеси на Балкану, што илуструје примјер Србије и Црне Горе. Као што је то констатовано и у Извјештају Међународне комисије за Балкан, статус qуо је надживио своју оправданост, и постоји хитна потреба за рјешавањем статусних и уставних питања, као и за покретање региона као цјелине од нивоа протектората и слабих држава до нивоа придруживања ЕУ.

Државна заједница Србија и Црна Гора формирана је уз снажно ангажовање ЕУ, са основним полазиштем да ће такав, иако по свему атипичан облик заједништва, убрзати њихов европски пут. Кључни аргумент ЕУ за снажно залагање у прилог овог модела односа између Црне Горе и Србије био је да би нарушавање статуса qуо могло да угрози ионако крхку регионалну стабилност. Међутим, упркос полтичким бенефитима из прелазног аранжмана, који се огледају у попуштању напетости између Србије и Црне Горе, као и извјесно ојачаној регионалној стабилности, вријеме је показало да статус qуо није нити политичко, нити функционално рјешење, већ супротно. Србија и Црна Гора су данас на репу европских интеграција са аспекта институционалних односа са ЕУ. Два су кључна разлога. Недовољна сарадња Београда са Хашким трибуналом, што је услов свих услова, и тест стварне спремности и демократског капацитета земље. То је важно и за неопходан процес регионалног помирења. Други је нефункционалност државне заједнице. Нама, у Црној Гори, од почетка је било јасно да је немогуће овако оригиналну и децентрализовану заједницу Црне Горе и Србије уклопити у класичан модел придруживања ЕУ, који је дизајниран за државе са класичним федеративним устројством. Коначно, нефункционалност јединственог модела придруживања, Савјет министара ЕУ је верификовао октобра 2004. године, усвајањем ''двоструког колосјека'', како би се деблокирао процес и омогућило да свака држава чланица преговара са ЕУ у складу са својим интересима и капацитетом, у оним областима које су у њеној надлежности. Спремни смо да у пуној мјери искористимо отворене шансе, увјерени да 2005. може и треба да буде година европских интеграција. Почетком идуће године, као што је предвиђено и Уставном повељом, грађани Црне Горе ће се на демократском, транспарентном и фер референдуму, који ћемо организовати у складу са европским и међународним стандардима, изјаснити у каквом државном оквиру желе да пројектују своју неоспорну европску будућност. И на овај начин, Црна Гора ће као и током протекле деценије, дати пуни допринос учвршћивању стабилности и европеизације цијелог региона. Једино у условима јасних државних односа, можемо рачунати да се сви политички актери и у Црној Гори и у Србији, независно од њихове политичке и идеолошке профилације, усмјере на суштинска питања реформи и заједничку визију европског пута. Дакле, на оне услове и комплексне задатке које садрже тзв. Копенхашки критеријуми (и од чијег испуњења ће зависити брзина наше интеграције у ЕУ), умјесто досадашњег доминантног манипулисања са државним питањем. Тим прије, што су односи између Црне Горе и Србије увелико ушли у фазу позитивне динамике, што гарантује да ће предстојеће рјешавање имати демократски епилог. А то ће, поновићу, бити важан фактор учвршћивања регионалне стабилности, који ће подстаћи и храбрије рјешавање преосталих отворених питања на Балкану.

То се прије свега односи на Косово, као једини преостали безбједносни проблем у региону. Овдје бих нагласио да је рјешавање проблема Косова одвојено од политичке динамике односа Црне Горе и Србије, из разлога које сам већ навео. Међутим, независно од тога колико је комплексан проблем Косова, даље одлагање његовог рјешавања би водило успоравању европског пута региона у цјелини. Због тога, са оптимизмом гледамо на спремност домаћих, европских и међународних актера да се током ове године отпочну разговори, како би се и ово поглавље затворило у демократском процесу. У том оквиру, приоритетно се мора осигурати пуно поштовање људских права и права мањина, у складу са највишим европским стандардима.

Све ово упућује да је регион на историјској раскрсници, што потенцира потребу и активније стратегије Брисела да би се политичко опредјељење о интеграцији Западног Балкана у ЕУ претворило у реалност. Искуство и посљедњег процеса проширења ЕУ нас све више увјерава да је институционализација европске перспективе, праћена програмима подршке прилагођеним реалном стању стању на терену, од изузетног значаја за убрзање политичких, економских и институционалних реформи у земљама које теже приступању ЕУ и НАТО. Тим прије, што земље овог региона морају да превазиђу и посебне хендикепе, нарочито у економији, што намеће потребу знатно веће подршке, него у свим досадашњим случајевима. Оправданост оваквог приступа илуструје и чињеница да су издаци ЕУ за полицијску мисију у БиХ, посматрано по глави становника, достигли ниво издвајања ЕУ за Бугарску. Наравно, уз суштинску разлику. У Бугарској, средства су усмјерена на подршку развојним приоритетима, изградњи институционалног капацитета и мобилизацију домаћих ресурса. У овом контексту, поменуо бих и примјер Турске.

Све су ово разлози због којих се у потпуности слажем са актуелним иницијативама појединих водећих европских невладиних организација, базираним на приступу да је земљама Западног Балкана хитно потребан њихов ''хелсиншки моменат''. Овим не желим да релативизујем одговорност коју првенствено домаће елите имају за успјех реформског, односно европског пута. Међутим, потенцирам значај одговарајућих инструмената и тржишних механизама подршке ЕУ.

У том свијетлу, посматрамо и подржавамо предлог Европске комисије да се хармонизују инструменти екстерне подршке овом региону, кроз успостављање јединственог Инструмента за пред-приступање (ИПА), у оквиру наредне средњорочне финансијске перспективе ЕУ, за период 2007 2013. година. Међутим, увјерени смо да би било неопходно, већ сада, предвидјети да свих пет компоненти ИПА буду доступне свим земљама, како кандидатима за чланство, тако и потенцијалним кандидатима. Као што је познато, актуелни нацрт предлога ИПА прави јасну диференцијацију помоћи која се пружа потенцијалним кандидатима и земљама кандидатима. Комплетан пред-приступни пакет намијењен је само земљама кандидатима и обухвата: 1) прелазну помоћ и изградњу институција у правцу изградње административног и правосудног капацитета; 2) регионалну и прекограничну сарадњу; 3) регионални развој, са циљем да се помогне припрема за имплементацију програма структурних фондова, европских фондова за рурални развој и кохезионог фонда; 4) развој људских ресурса, како би се развио капацитет за управљање и примјену програма структурних фондова и 5) рурални развој, како би се земља припремила за програме ЕУ намијењене руралном развоју.

За разлику од овог комплетног пакета, помоћ потенцијалним кандидатима била би селективна. Обухватила би прве двије компоненте, са фокусом на изградњу институција, посебно у дијелу јачања административног и правосудног капацитета и промовисања усклађивања са акијем у областима од заједничког интереса. Такође, регионалну и прекограничну сарадњу и друге прелазне мјере којима се помаже стабилизација Западног Балкана.

Оваква врста диференцијације носи ризик даљег продубљивања јаза, не само између ЕУ и њених југоисточних сусједа, већ и у оквиру региона. Својеврсна, нова линија подјеле повећала би ризик да овај дио европског континента још више заостаје. Такође, умањили би се ефекти и шансе за интензивирање актуелних процеса регионалне интеграције у области трговине, енергетике, инвестиција, инфраструктуре, визног режима и др, будући да се потврђује да регионална сарадња има пуни ефекат једино у контексту шире европске интеграције. То је посебно релевантно за овај регион.

Требало би имати у виду и бојазан земаља региона да би резултати референдума о Европском уставу у Француској и Холандији могли да додатно утичу на успоравање или одлагање њихове интеграције у ЕУ. И поред тога што је ЕУ током своје цјелокупне историје потврдила капацитет да разборитим прибјегавањем флексибилним аранжманима и моделима превазиђе разне кризе, а да притом не угрози есенцијалне принципе.

Заговарање равноправног третмана свих земаља у погледу предложеног пакета помоћи ЕУ, подразумијева и нашу спремност да се ангажујемо на изради Националног плана развоја који би ускладили са ЕУ. То би помогло да изградимо капацитет за управљање и примјену програма структурних, развојних и кохезионих фондова, према систему и правилима ЕУ.

На крају желио бих да истакнем да овај приступ ни у којем случају не имплицира нарушавање тзв. принципа ''регате'', односно очекивање да би све земље истовремено приступиле ЕУ. Али, увјерен сам да би водио јачању европске перспективе региона и перцепције о њеној реалности.

Захваљујем на пажњи".

Загреб, 4. јун 2005.