- Влада Црне Горе
5 митова о Предлогу закона о слободи вјероисповије...
Пажња: Садржај ове странице је дио архивског садржаја и односи се на претходне сазиве Владе Црне Горе. Могуће је да су информације застарјеле или нерелевантне.
Архива
5 митова о Предлогу закона о слободи вјероисповијести
Објављено: 22.12.2019. • 22:00 Аутор: Служба за односе с јавношћу Владе Црне Горе
Мит: „Држава отима имовину вјерских заједница“Истина: Овим законом се утврђује проста правна чињеница да културно благо које је кроз вјекове стварано од државног новца припада држави, односно свим грађанима. Дакле, само она вјерска имовина која представља културно добро, а стицана је од јавних прихода државе или је била у државној својини до губитка независности Црне Горе 1918. године, биће регистрована као државна својина. И то само под условом да не постоје докази да над том имовином право својине има нека вјерска заједница. Са друге стране, ако је нека вјерска заједница стекла одређену имовину у складу са законом који данас важи или који је некада важио, држава ће то поштовати.
Мит: „Српска православна црква је старија од државе Црне Горе и сви православни вјерски објекти на територији Црне Горе су њено власништво.“Истина: У вријеме Књажевине и касније Краљевине Црне Горе, Српска православна црква, као правни субјект под тим именом, није постојала. Имовина коју је православна црква користила на територији Црне Горе прије 1918. године била је власништво државе, што доказује чињеница да вјерска заједница никада није имала право да без сагласности државе располаже имовином коју је користила. У члану 719 Општег имовинског законика Књажевине Црне Горе из 1888. године изричито се наводи: „Непокретна добра православних цркава и манастира не могу се никако продавати или иначе уступати, без нарочита допуштења државне власти“. Како је општи правни принцип, још из римског права, да власништва не може бити без права располагања, сасвим је јасно да је држава, а не црква у Црној Гори власник вјерских добара. Дакле, црква је користила имовину и убирала плодове од вјерске имовине, али је власник те имовине у Књажевини, касније Краљевини Црној Гори несумњиво била држава.
Мит: „Држава тјера вјерске заједнице да се региструју“Истина: Не постоји законска обавеза вјерске заједнице да се региструје. Међутим, оне вјерске заједнице које не желе да надлежни државни орган евидентира податке о њиховом имену, сједишту, адреси и заступнику, неће имати све погодности које уживају регистрована правна лица, односно неће имати статус правног лица. Процедура регистрације вјерске заједнице је веома једноставна и не разликује се од правила регистрације правних лица која иначе важе у црногорском правном систему.
Мит: „Држава хоће да избаци СПЦ из православних храмова и да на њено мјесто доведе ЦПЦ“Истина: Најбоља потврда да утврђивањем државног власништва над вјерским културним добрима држава не намјерава да угрожава права вјерника јесте чињеница да је Пријестоница Цетиње, а не СПЦ, уписана као власник Цетињског манастира, па то ни на који начин не ограничава права и слободе свјештенства и вјерника СПЦ у једном од најзначајнијих културних, историјских и вјерских здања у Црној Гори. Дакле, предложени закон утврђује имовинска права државе над вјерским објектима које је сама држава градила и стицала кроз вјекове и који представљају културну баштину и имовину свих грађана Црне Горе. Овим законом се не уређује вјерски живот унутар било којег вјерског објекта, нити се било ко избацује или усељава у вјерске објекте.
Мит: „Предлог закона је утврђен без дијалога са СПЦ“Истина: Нацрт закона је припремљен још 2015. године. У оквиру јавне расправе која је услиједила, Министарство за људска и мањинска права је примило и размотрило велики број коментара. Само 2018. године одржано је седам округлих столова, уз учешће академске заједнице, вјерских организација и невладиног сектора. Нема вјерске заједнице или друге заинтересоване стране која није коментарисала Нацрт закона. Осим тога, представници Владе су имали детаљне и исцрпне појединачне консултације са свим вјерским заједницама. На тим консултацијама постигнут је виши степен сагласности него икада раније по овим питањима. Гдје год су предлози вјерских заједница били у складу са међународним правним стандардима и јавним интересом они су прихваћени. На крају је СПЦ сама одбила дијалог о спровођењу препорука Венецијанске комисије, условљавајући тај дијалог доношењем закона о реституцији.
СЛУЖБА ЗА ОДНОСЕ С ЈАВНОШЋУ ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ
Везани чланци:
Да ли вам је садржај ове странице био од користи?