Умјетничко вече у „Кући Риста Ратковића“

 

У свом говору Хаџић је изјавио: „Бијело Поље и околни полимски градови од давнина су стјециште умјетника и расадник интелекта одакле су се диљем свијета распршили великани писане ријечи, дарујући свјетској баштини драгуље који се данас препознају као неке од најзначајнијих вриједности свејтске културне бастине.

Од старих текстова споменуо бих Мирослављево Јеванђеље које је управо овдје настало и представља један од најзначајнијих културних споменика нулте вриједности не само црногорске већ Балканске и Европске културне баштине.

Такође, не могу да не споменем и санџачког Хомера Авда Међедовића који је заједно са својим опусом данас најзначајнији амбасадор, бјелопољске, санџачке и црногорске духовности у најширим свјетским размјерама, иако већ поодавно није међу живима.

Да ли је то Лимска вода, да ли су то зраци с ових планинских масива који држе овај крај да се не отисне у висине, а са друге стране свима нама који ходимо по њему даје инспирацију да досегнемо врхове;

Не знам шта је, али знам да је одувијек овдје клијала врхунска умјетничка интелектуална мисао која је надилазила и локалне и државне оквире и представљала достигнућа којих смо и данас свједоци и захваљујући којима баштинимо ово велико културно богатство сматрајући га заједничким вриједностима и достигнућима. Управо налазећи се у овом храму умјетности, кући великог Риста Ратковића, не могу а да не споменем његов значај не само за културу и уздизање Бијелога Поља на мапи културних дешавања Европе већ и његов удио у дипломатији некадашње заједничке државе али и то да никада није заборављао своје коријене, свој Лим и своје Бијело Поље.

Поред њега у том распрснућу изван свог корита и излијевању ка ријекама црноморског слива , на ушћу Саве у Дунава, значајну позицију и репутацију стекли су великани попут Миодрага Булатовића и Михајла Лалица.

Михајловић који је овај крај и своје бијело Поље доживио као Лелеју и то овјековјечио у једном од својих највећи романских остварења. Такодје и једно од отиснутих имена, које је и тамо гдје год се налазило, најприје на ушћу Саве у Дунава, а онда и у прекоокеанским водама, наш Милован Ђилас увијек носио Полимље, Мојковац и Бијело Поље, заслужује да буде споменут овдје и то не само због политичког удјела и капитала који сматрамо и нашим, у стварању антифашистичког отпора у Еуропи већ и у својом интелектуалном и људском честитошћу, храбрости и одлучности да и након освајања слободе остане досљедан оним принципима и идеалима на којима је почивала револуционарна борба.

Исто тако у том тешком времену свој печат на простору заједничког живљења оставили су и великани попут Рифата Бурџовића Трса и Мухамеда Мула Мусића. Са друге стране, потискивали су се из овог корита умјетници и на друге стране, у том периоду најчешће према Врелу Босне, Жељезнице, Миљацке, гдје су највеће врхове своје умјетности досегли великани Бијелог Поља и цијеле Црне Горе наши Ћамил Сијарић, Марко Вешовић и други, па све до Загреба и широке Саве гдје су се својим умјетничким достигнућима, један од каноника савремене хрватске литературе али и наше, Нусрет Идризовић.

Пуно је и оних које су привукле мутне воде Вардара, који су тамо угнијездили своје топраке и одатле направили све оне важне помаке и културне подвиге, најчешће се реферирајући на сурово вријеме васика и свих оних изнимно бременитих искушења којима су наши људи из Босне изложени.

Много је оних који су се отиснули с ових наших простора, овдје спомињем само оне које је вода Лима изнијела изван граница Црне Горе, не умањујући ни значај свих оних који су пливали узводно уз Морачу, Зету и тамо даље према мору, нити оних који су се спустили долином Ибра према Рашки и Новоме Пазару, попут Исмета Реброње, нити оних које су лађе однијеле пут црнога Дениза и Босфора, иако би се у будућности много више требало и њима посветити. Дешавања с краја 20. стољећа допринијела су томе да се из овог нашег Лимског корита интелект и бистрина ума разлије широм свијета, па тако данас имамо своје амбасадоре културе у Западној Европи који су постигли врхунске разултате а неки од њих су и вецерас са нама.“

Умјетничко вече је организовано у три дијела, ,,Вече поезије” на којој су се чули стихови Марина Чавелиша, Александре Чворовић, Фаиза Софтића, Лене Рутх Стефановић, Биљане Амповске Обрадовић, Ферида Муратовића, Надије Реброње, Мирсаде Бибић Шаботић, Жељка Секуловића, Селме Скендеровић, Енвера Муратовића, Љубице Катић, Рајка Јоличића, Момчила Зековића.

Други дио вечери обиљежио је афирмисани гитарски дуо Срђана Булатовића и Дарка Никчевића, који су добитници Тринаестојулске награде, највећег државног признања које се додјељује у част Дана државности Црне Горе.

На крају је наступила ликовна изложба реномираних умјетника као што су: Момир Кнежевић, Звонко Павличић, Скендер Бајровић, Петар Вујошевић, Перо Никчевић и Заке Прелвукај.

Велика част и привилегија ове вечери била је и та, да је новац од продаје слика дониран у хуманитарне сврхе Центру за дјецу и младе са сметњама у развоју „Тиса“, а награду је уручио в.д. директор Хаџић члану управног одбора центра, Весни Минић.

Закључак ове вечери знак је да су управо хуманост и солидарност начела која превазилазе разлике и подијељености и подсјећају на људску потребу да се улагањем у опште добро бришу границе међу људима, снаже институције и поштује човјек, његов интелект и способност стварања у свим сегментима друштва.