Интервју др Игора лукшића, потпредсједника Владе и министра финансија, за Дан

Не желимо аранжман са ММФ-ом по сваку цијену, уколико оцијенимо да би могао да поремети наше планове, успори опоравак, оптерети грађане ревизијом социјалне политике Слиједи оптимизација државне администрације на социјално одржив начин. Не видим потребу ни простор за даље смањивање зарада, нијесам за ревизију пензионог система, смањивање социјалних давања и издатака за, рецимо, здравство.

Питање ММФ-а не бих третирао као нешто што је за прихватање или избјегавање. Наша позиција је била прилично конзистентна не желимо аранжман по сваку цијену, уколико оцијенимо да би примјена неких одредби могла да поремети наше планове, успори опоравак, оптерети грађане ревизијом социјалне политике или одустајањем од неких пројеката. Такав приступ се исплатио, јер можемо да се позивамо на случајеве неких земаља гдје се толерише већи буџетски дефицит, прихватају као реалне потребе постепеног прилагођавања итд. Аранжман са ММФ-ом доживљавам као неку врсту печата да је наша економска политика на правом путу и да средњорочни план можемо да спроведемо, а потом и као превентиву ако дође до поремећаја на европској сцени. Дакле, више га доживљавам као подршку политици, него потребу за новцем. Ове године нећемо имати ту потребу, јер вјерујем да ћемо успјешно комбиновати, односно обезбједити синергију између евентуалног аранжмана и приватног, европског тржишта капитала, гдје кроз емисију еуро обвезница очекујемо средства за финансирање буџета изјавио је у интервјуу Дану вицепремијер и министар финансија, Игор Лукшић.

Како би се евентуално спровођење аранжмана могло одразити на кориснике буџета, првенствено пензионере, просвјету и здравство?

Ми смо досад доста урадили и показали да и на најтежа питања можемо одговорити. То се, прије свега, односи на потребу да зауставимо повећање запослености у администрацији, донесемо низ одлука и мјера за смањење потрошње, којим смо смањили укупну потрошњу за 4 одсто БДП-а, како смо и планирали. Буџетски дефицит смо задржали у толерантним оквирима и из тог мањка финансирамо капиталне издатке, тако да можемо констатовати да буџет није у структурном дефициту него да смо га мање више испеглали, чак је и примарни дефицит из угла текуће потрошње избалансиран. На страни прихода смо повећали акцизе на гориво, при чему је сад дискутабилно да ли је то повећање смањило потрошњу. Проширили смо пореску основу, што очигледно позитивно утиче на приходе. Порука је да смо били спремни да се бавимо приходном и расходном страном, као свака одговорна Влада. У том смислу, треба бити опрезан кад су дубље, нагле мјере у питању. Нијесам за ревизију пензијских давања и смањивање социјалних давања, јер су та примања на минимуму и не видим простора за смањивање. Кључно је да не смањујемо издатке за, рецимо, здравство, него да учинимо ефективнијим та средства, што подразумијева веће укључење приватне иницијативе. Комбинацијом са приватним ресурсима треба показати да су издвајања за здравство много већа на нивоу економије него што изгледа на основу читања буџета. Треба учинити потрошњу свих доступних средстава што смисленијом и ефективнијом.

Које су генерално добре и лоше стране аранжмана?

Ми смо неке мјере већ спровели, корекцијом зарада на ниво одржив за финансирање и значајним фискалним прилагођавањем. Не видим ни потребу ни простор за даље смањивање зарада и мислим да смо дошли до нивоа који би требало задржати. Економска активност ће, кроз стабилизацију ове и благи опоравак наредне године то и потврдити. Међутим, слиједи реформа државне администрације, коју морамо прилагодити објективним потребама. Мала смо земља и наша администрација мора бити ефикасња и продуктивнија, како на државном, тако и на локалном нивоу. У овом моменту радимо на агенди реформи јавне управе и чини ми се да кроз промјене закона о државној управи и друге механизме можемо доћи до ефикасније администрације. Бавићемо се и укидањем бизнис баријера и ослобађањем заробљених ресурса, јер предузетници и грађани троше вријеме, новац и енергију на непродуктиван посао чекање испред шалтера, задовољавање непотребне процедуре, попуњавање непотребног формулара... Смањивање трошкова и модернизација државне управе благотоворно ће утицати на продуктивност економије. Слиједи, дакле, оптимизација државне администрације на социјално одржив начин.

Зашто ЦБЦГ инсистира на склапању аранжмана?

Централне банке су по правилу институције које желе да виде аранжман са ММФ-ом, али се то инсистирање углавном дешава у земљама које имају неодговорне владе и министре финансија, или недовољан осјећај за адекватан одговор на кризу. У нашем случају је ЦБЦГ посебно заинтересована за аранжман због стабилизације финансијског сектора. Морамо рећи да је наш финансијски, прије свега, банкарски сектор прошао кроз тежак период првог удара кризе и показао висок степен виталности. Држава је кроз акумулиране депозите из претходног периода утицала на побољшање ликвидности у одређеном тренутку, такође кроз куповину записа из резерви банака, што је помогло банкама да прођу тежак период. Треба имати у виду и да су многе банке биле ослоњене на помоћ мајки банака. Слиједи период преструктурирања банака, које морају прилагодити своје активности и могуће по налогу ЦБЦГ спровести процес докапитализације. Објективно, то изискује средства и код ЦБЦГ буди потребу постојања подршке том читавом процесу. Мислим да је то основни разлог због чега они вјерују да би ММФ, или нека средства резервисана за нужду могла бити активирана, иако ми се чини да то у крајњем не би био случај. Порука ММФ-а је да се у монетарној сфери и области структурних реформи у банкарству доста урадило. Доношење и спровођење нових закона је важније него нека средства која би се користила. Прошли смо најгоре код банака, али не и код малих и средњих предузећа, везано за банке.

Постоји ли излаз из зачараног круга на релацији послодавци-привреда-комерцијалне банке?

Влада не може одређивати ко и какав кредит треба да добије. Банке би требало да покажу мало више слуха за захтјеве предузетника. Не бих рекао да само неколико десетина компанија испуњава услове за квалификовање пројеката. Стварност нас демантује кад су у питању мањи пројекти. Инсистирамо на активирању кредитне линије ЕИБ-а и КфW-а, које су само дјелимично искоришћене. Ако се не варам, искоришћено је по 20 милиона, што је мање од трећине расположивих средстава. Више немамо проблем ликвидности, али очигледно да постоји проблем копче са предузећима. Свакако да има потенцијала да до краја године макар једноцифрено порасте кредитна активност.

Како амортизовати проблеме у реалном сектору?

Проблем неликвидности реалног сектора је генерисан тиме што је много мање кредита за ликвидност. Очигледно је да раније одобравани кредити нијесу били квалитетни, што упућује банке на додатни опрез. Међутим, то дефинитивно отвара проблеме за економију и оно што ми можемо да урадимо је да обезбједимо ликвидност буџета, ставимо у функцију Инвестиционо развојни фонд и креирамо неке теме типа гарантни портфељ, гдје би фонд гарантовао дио пласмана банкама, чиме би омогућио лакше кредитирање. Размишљамо и о другим идејама, типа услуга факторинга које би могле помоћи ликвидност, док не прође период преструктурирања банака када ће се њихова активност вратити у реални оквир. Криза нас упућује да морамо рачунати на стране директне инвестиције уколико желимо одрживи и дугорочни развој, јер немамо довољно акумулиране штедње да би могли изградити хидроелектране, путеве и слично. Многе земље ослоњене су на СДИ. С друге стране, сектор малог и средњег бизниса мора више да се окрене задовољавању потреба грађана, али не да промовише трговину и мале услужне дјелатности, него занатство и дугорочно одрживе мале производне погоне. У суштини, породични бизниси могу бити прави одговор. Наше активности треба да буду усмјерене на константно генерисање предузетничког осјећаја. Без развоја предузетништва нема функционалне тржишне економије, ни дугорочног економског развоја.

Страхујете ли да би стопа незапослености могла драматично да порасте, имајући у виду најављена отпуштања у државној и локалним управама и привреди ?

У времену кризе принуђени сте да смањујете трошкове снижавањем плата, али ако не можете издржати морате отпустити раднике. То је најмање пожељна ситуација, али нажалост и исход свих криза. Нашу ситацију карактерише што смо раст незапослености успјели да одложимо. Подаци Монстата и Завода за запошљавање, према којима заполеност расте два до три процентна поена, показује да је нека врста социјалног пакта досад функционисала. За очекивати је да ће покретањем инвестиционог циклуса тражња за радном снагом почети да расте. С друге стране, и даље у неким секторима увозимо радну снагу и на том структуном дебалансу морамо радити у наредном периоду.

Што се тиче администрације, с једне стране имамо потребу изграђивања административних капацитета на европском путу, а са друге морамо оптимизовати број запослених на економски подношљив ниво и ту морамо тражити баланс. Опредијелили смо се да прво анализирамо на нивоу локалних управа градоначелника и њихових тимова за шта је потребно обезбиједити социјални програм. Вјерујем да ћемо прво анкетирати људе да видимо има ли интересовања за пријевременим одласком у пензију, иако то у суштини и даље остаје трошак или за споразумни раскид радног односа уз исплату отпремнине. На основу тих анализа закључићемо шта и како даље. У времену кризе је најтеже неког оставити без посла и то треба радити што је могуће више социјално прихватљивије. Истовремено, морамо водити рачуна да свако ново запошљавање у администрацији прати пораст броја запослених у реалном сектору, односно три нова радна мјеста у реалном сектору за једно у администрацији. То није дугорочно одрживо, поготово не на нивоу запослености који ми имамо, тако да је једна од мјера ограничавање запошљавања радници могу прелазити из министарства у министарство, али ново запошљавање долази у обзир само ако расте запосленост у реалној економији.

Кад очекујете разматрање сета банкарских закона на Влади?

У самом смо финишу усаглашавања. Оно што је била обавеза Министарства финансија у ЦБЦГ у сарадњи са ММФ-ом смо испунили. Сад је потребно проћи поступак правне провјере закона у владиној администрацији. Потребно је добити мишљење Министарства правде, Секретаријата за законодавство и других. Кад то завршимо, могли би слати материјале према Влади. У принципу, 99 одсто посла је завршено и остало је да се усагласи пар отворених питања.

Припрема ли Влада неке нове антикризне мјере ?

У континуитету радимо на тим пословима. Недавно смо донијели одредбу која омогућава плаћање пореза на добит у шест мјесечних рата. Извјесно је да ће приходи од тог пореза бити ове године значајно мањи, али смо се одлучили на тај потез како бисмо релаксирали предузећа у дијелу ликвидности. Поново смо донијели уредбу о пореским олакшицама за запошљавање теже запошљивих особа и, поновићу, ставићемо у пуну функцију Инвестиционо развојни фонд. Прошле године смо доста урадили на побољшању законске регулативе и фискалном прилагођавању. Мислим да ове године треба да то и материјализујемо и конкретно спроведемо неке мјере.

Синиша Горановић, новинар Дана