Ауторски текст, Ивана Радуловића, објављен у дневном листу "Вијести"

Еуро, званичну валуту Европске уније, коју користи 16 од 27 држава чланица, сачињавајући еурозону , као и још пет европских земаља, са постојањем (Монако, Сан Марино и Ватикан) или без постојања званичног уговора (Црна Гора и Косово), свакодневно употребљава око 327 милиона европљана.

Након што се свјетско финансијско тржиште упознало са еуром јануара 1999. године, пар мјесеци касније, добитник Нобелове награде, Милтон Фридман писао је свом пријатељу, италијанском економисти, Антониу Мартину: „Као што знате, ја сам врло скептичан када је ријеч о еуру и веома сам сумњичав како ће функционисати. Међутим, ја сам сада мање песимистичан, него што сам био раније само зато што никада нисам очекивао да би различите земље биле у могућности да постигну степен дисциплине који је од њих захтијеван како би се квалификовале за увођење еура.“

Новембра 2009. године постаје свима јасно да еуро запада у озбиљну невољу. Проблеми настају као резултат економске кризе која је тешко погодила Грчку, која већ неколико година „прикрива“ лоше економске перформансе – буџетски дефицит достиже чак око 12,7 процената БДП-а, што је преко три пута више од критеријума дефинисаних мастрихтским споразумом. Страхови о финансијској ситуацији у овој медитеранској земљи доводе до пада вриједности еура. Најпознатије свјетске рејтинг агенције, Стандард & Поор’с, Моодy’с и Фитцх смањују дугорочни рејтинг Грчкој. У јануару, Влада Папандреу-а представља јавности програм стабилности, којим се обавезује да ће смањити буџетски дефицит на 2,8% БДП-а у 2012. години. Обећање власти прихваћено је са скептицизмом. Многи сумњају да ће Атина бити довољно јака да се одупре притиску моћних синдиката у радикалним напорима за смањењем дефицита, док други сумњају да ће се Грци уздржати од поновне манипулације економским подацима.

У фебруару, министри финансија Њемачке и Холандије - двије земље еурозоне које су прије увођења еура имале најјаче валуте у ЕУ - нјемачку марку и Холандски гулден - најављују да неће помоћи Грчкој. Упркос ЕУ пропаганди по којој грађани Уније дијеле заједнички европски национални идентитет, тренутна ситуација нам говори другачије. Како је главни уредник Финанциал Тимес Деутсцхланд-а примијетио: „Шпанија вјерује у „више Европе“. Да ли је то случај и са Њемачком, остаје да видимо.“ Међутим, не можемо кривити ни Меркелову. Штавише, Њемачка привреда тешко преживљава кризу. У 2009. години, њемачки БДП опао је за 5%, што представља највећи пад још од рата. Неспремност да се помогне Грцима прилично је изражена и у другим земљама еурозоне која се тренутно суочава са стопом незапослености радне снаге од 10%, највећом од увођења јединствене валуте. Кризи је, такође, на руку ишло оклијевање и недоумица презентовани од стране влада еурозоне и Европске централне банке усљед непостојања јасног сигнала о спремности да се пружи помоћ влади у Атини. Неуспјех, прије свега, је резултат неслагања међу чланицама око проналажења правог одговора.

Шта више, криза је показала постојање проблема структуре у еурозони, израженим кроз непостојање равнотеже између пуне централизације монетарне политике и одржавања готово свих инструмената економске политике на националном нивоу. Једноставно, структурни проблем је настао као резултат чињенице да монетарна унија није саставни дио политичке уније. Важне економске одлуке (буџетска политика, социјална политика, кредитни прописи, итд) се доносе на националном нивоу. Непостојање политичке интеграције доводи до стварања економске и буџетске дивергенције што отежава могућност постизања договора, као што смо имали прилику и да видимо.

Након завршетка првог квартала, предузете мјере дају охрабрујуће резултате. Влада у Атини смањила је плате у јавном сектору, замрзнула пензије и повисила порезе како би за готово трећину смањила буџетски мањак (на 8,7 посто БДП-а). Лидери двије моћне европске економије, француске и италијанске, мишљења су да је грчка влада предузела одважне мјере, при чему су спремни да јој помогну, јер би остављање Грчке на цједилу имало посљедице и по њих и по заједничку валуту. Жан Клод Трише, предсједник Европске централне банке, сматра да су предузете мјере веома уверљиве и да их Грчка строго и енергично спроводи, што је од кључног значаја.

Крајем априла долази до преокрета – земље еурозоне постижу договор – министри финансија одобравају механизам хитне кредитне помоћи у износу од 80 милијарди еура. Све чланице еурозоне учествоваће пропорционално својој економској снази у обезбјеђивању кредита Грчкој, што значи да ће убедљиво највећи зајмодавац бити управо Њемачка, без чијег учешћа би сваки договор био узалудан. Уз још 30 милијарди еура, које би презадуженој Грчкој требало да стави на располагање Међународни монетарни фонд, би могао да буде покушај спасавања без преседана. Грчки премијер, Јоргос Папандреу, оцјењује је да одлука министара еурозоне шаље врло јасну поруку да "нико више не може да се игра са нашом заједничком валутом, нити са нашом заједничком судбином". Зар управо ово није радила Грчка претходних година?!

Колико ће постигнути споразум допринијети обнови нарушеног имиџа еурозоне, као и Европске уније у цјелини, видјећемо у наредним мјесецима. ЕУ мора јасно показати да посједује систем који је у могућности да се носи са сличним проблемима у будућности – потребно је много више од ад хок солуција. Наравно, много ће зависити од саме Грчке, да ли ће у наредном периоду истрајати у спровођењу обећаних реформи. Остатак свијета гледа са забринутошћу због недостатка стратешког размишљања и одсуства политичког јединства.

Може ли ЕУ преживјети све ово? То је тешко рећи. Али једна ствар је јасна – нестабилност еура ће послати инвеститорима јасан сигнал да потраже сигурно уточиште – амерички долар.

мр Иван Радуловић, самостални савјетник у Министарству финансија

Аутор је магистар економских наука на Универзитету Wестминстер у Лондону