Ауторски текст, Ане Ивановић и Нине Вукотић, савјетница у Министарству финансија, објављен у дневном листу Вијести

После деценија рата који су проузроковали милионе мртвих, стварање Европске уније означило је почетак нове ере у којој су европске земље почеле да решавају проблеме дијалогом, а не оружаним сукобом. Након скоро шездесет година постепеног развоја идеје институционалног економског повезивања сукобима ослабљених земаља, кроз уговоре из Париза, Рима, Мастрихта, амандмана из Амстредама и Нице, Европа је претпоставила да је спремна за велики корак напријед: лисабонски уговор – ’’устав’’. Лисабонски уговор је међународни уговор потписан 13. децембра 2007. у Лисабону, чији је процес ратификације требало да се заврши до 1. јануара 2009. године и да након тога ступи на снагу. Уговор је требало да замјени Европски устав одбачен на референдумима у Француској и Холандији 2005. године У јуну 2008. године ратификација Уговора је одбачена на референдуму у Ирској. На поновљеном референдуму, одржаном октобра 2009., након што је Европска унија направила извјесне уступке Ирској у вези војне неутралности, абортуса, пореских стопа и броја комесара у Европској комисији, грађани Ирске са 67,13% изјаснили су се за ратификацију споразума.

Пољски председник Лех Качински је 10. октобра 2009. године потписао Лисабонски уговор у присуству званичника Европске комисије и Европског парламента и притом нагласио како је овај договор о реформи европских институција велики успјех и за Пољску која је успјела да издејствује 13 од 14 кључних питања у којима су јој остале чланице изашле у сусрет. Пољска је тако постала 26. чланица Уније која је ратификовала споразум. Потписивањем споразума од стране чешког предсједника створили су се формални услови за остале чланице да ратификују споразум.

Споразум има три основне карактеристике, прије свега, побољшање ефикасности доношења одлука, повећање демократског дјеловања јачањем улоге европског и националних парламената, побољшање досљедности Европске уније на међународној сцени. У крајњој линији јачање капацитета Европе да свакодневно промовише интересе својих грађана. Кључне одредбе Лисабонског уговора су више демократија и већа отвореност ЕУ према свијету, ефикаснији процес доношења одлука, модернизација европских инситуција, економска и монетарна Унија, ЕУ у свијету (ЕУ се обавезује промовисати своје вриједности у цијелом свијету и осигурати мир и сигурност, одрживи развој, солидарност и узајамно поштовање медју људима, слободну и фер трговину, смањење сиромаштва, заштиту људских права, придржавање и унапређење међународног права, као сто је дефинисано у повељи Уједињених нација).
На плану безбједности и одбране, уговор проширује улогу ЕУ на интервенције демилитаризације, војне савјете и на успоставу стабилности после сукоба. Уговор укључује клаузулу солидарности (добровољне), која се примјењују у случајевима када су државе чланице жртве терористичког напада, природних катастрофа или када су те појаве извор човјекове дјелатности. Нове одредбе Уговора ће омогућити Унији и државама чланицама да ефикасније заштите своје финансијске интересе и да се активније боре против транснационалног криминала. Нова правила траже поштовање различитих правних система и традиција земаља чланица. Она пружају право на тзв. `хитне изузетке`, који би омогућили земљи да не примјењује нове мјере, ако би оне задирале у основ националног кривично-правног система; на Ирску и Велику Британију, с обзиром на њихов прецедентни правни систем и неприпадност Шенген групи, састав комунитарног права и њихове неприпадности режиму контроле граница Шенгена, ће бити примијењен специјални аранжман који ће им омогућавати да од случаја до случаја одлучују да ли ће учествовати у законодавним активностима у наведеним областима. У области социјалне политике, Уговор препознаје фундаменталну улогу сервиса, као што су јавни превоз, телекомуникације, поштански сервиси, сервиси гаса и електричне енергије. Такође, уговор регулише низ нових области политичке сарадње и даје Унији већу способност за борбу против међународног криминала, илегалне имиграције, трговине женама и дјецом, као и трговине дрогом и оружјем; проширене политике тичу се још и климатских промјена и енергије. Лисабонски споразум у области људских права препознаје права, слободе и начела предвиђена Повељом о темељним правима и чини их законски обавезујућим. Споразум омогућава ЕУ да приступи Европској конвенцији о људским правима.

Генеза правних и институционалних новина ЕУ до Лисабонског споразума представља период мирног консензуса. Са самим призвуком могућности да се међусобни односи могу подићи на виши ниво, који би подразумијевао извјесне уступке у спровођењу суверенитета, настаје ’’нова ера’’ у хармоничним односима држава чланица, до сада поносних на своја економска рјешења и комунитарне акте који повезују двадесет и седам различитих интереса. Наиме, ако су са једне стране разлози тржишног повезивања били фундамент настанка Уније, а политичка сарадња и самим тим и узајамни уступци једна од ’’најгласније’’ промовисаних вриједности, зашто су европски грађани тако дуго демантовали своје изабране вође?

Петогодишњи покушаји стварања облика Уније који би генерисао ’’најбоље од државе’’ нису налазили на једнак ентузијазам у Француској, Холандији, некада Ирској и и Чешкој. Ако пођемо од почетне у рекордном року неприхваћене верзије текста европског устава, па до данашњег усвојеног Лисабона можемо закључити да је ЕУ као цјелина спремнија да изађе у сусрет својим чланицама, него оне саме - идеји која их повезује. Са друге стране, можда је ЕУ само већи визионар из перспективе двадесетседморице.

Ако је тржиште (у смилслу људских потреба које треба задовољити), то које у економској сфери поставља правила игре, ако се принцип ’’таилор маде’’ ( по мјери земље – прим. прев.), све више користи у креирању политика сарадње на мултилатералном нивоу, можда и овај Споразум, који је заиста искрено водио рачуна о потребама својих потписница, представља једно ново квалитативно својство демократије и ново лице конституционализма.