Ауторски текст, Ане Ивановић, самосталне савјетнице у Министарству финансија, објављен у рубрици "Форум" у дневном листу Вијести

Коријени идеје данашње Свјетске трговинске организације смјештени су у малом граду америчке државе незваничне пароле ’’живи слободно или не живи уопште’’, Бретон Вудсу, Њу Хемпшир. Можда је управо ова симболика и кореспондирала тежњама ка глобалној послијератној политичкој и економској обнови израженој у закључцима Конференције УН-а о потреби слободног и супранационалног регулисања монетарних и финансијских питања на крају Другог свјетског рата, који ће ставити тачку на идеологију изолованих националних економија. Потенцијални ’’стуб економске сарадње’’, речено у духу језика европских интеграција, предложен под називом Међународна трговинска организација, који би представљао најбољи показатељ постигнутог уравнотежења платног биланса ратом ослабљених земаља и полугу развојним пројектима, прописао правила фер и либералне међународне економске утакмице, захваљујући америчком Конгресу никада није уговорно потврђен. Идејни творци Маршаловог плана сматрали су да би ова међународна организација, била, ипак, превише ’’радознала’’ са становишта унутрашњег економског уречења. Зато ће Општи споразум о царинама и трговини (ГАТТ) из 1947. године, по својој правној природи уговор, а фактичкој квази међународна организација, функционисати са основном мисијом смањења баријера у трговини робом, кроз систем редукције царинских стопа, квантитативних ограничења и субвенција, до успостављања WТО-а. Оснажена квалитативно, увођењем нових области и успостављена правно и инситуционално, WТО представља међународну организацију основану споразумом из Маракеша 1995. године, чији се фокус активности односи на на надзор и либерализацију међународне трговине. Корпус њеног правног тијела чини сет споразума (о оснивању, о робама, услугама, интелектуалној својини, додатни споразуми и анекси и др.), док њено чланство достиже завидан број од 153 државе које су креатори преко 95% свјетске трговине и 30 посматрача, потенцијалних кандидата. Њоме управља Министарска конференција, Генерални савјет који спроводи политике на свакодневој основи и коме одговарају савјети за робе, услуге и интелектуалну својину, као и Генерални директор именован од стране конференције. Основни принципи на којима се WТО заснива су недискриминације – принцип једнакости у третману домаћих и страних производа увезених на територију чланице; реципроцитета; испуњења обавеза предвиђених уговором; транспарентности; контролисаних ограничења. За нас наинтересантнија потенцијална приступница WТО-у је, свакако, Црна Гора. Након подношења формалног захтјева за чланство, 23. децембра 2004. године, на сједници Генералног савјета формирана је Радна група са задатком да овај захтјев размотри. У времену које ће доћи преговори ће се одвијати на мултилатералном, билатералном и плурилатералном нивоу. Мултилатерални преговори представљају фактички пресјек националног законодавстава са прегледом реформи неопходних за усвајање и имплементацију стандарда и процедура WТО-а, који се у форми Завршног извјештаја достављају Радној групи. Плурилатерални преговори вођени су у области домаће подршке у пољопивреди и извозним субвенцијама. Билатерални преговори у својој бити представљају економско право и слободу државе чланице на отварање посебних преговора о захтјевима за уступке у дијелу приступа тржишту роба и тржишта услуга. Црна Гора је потписала билатералне преговоре са Европском унијом, Кином, Швајцарском, Бразилом, Норвешком, Канадом, Јапаном и УСТР –ом САД-а. Ипак, Украјина, претпосљедња чланица WТО-а и земља са петнаестогодишњим стажом сопственог преговарачког умијећа, пред само финале црногорске приступне утакмице доставиће електронским путем, захтјев за отварање билатералних преговора са Црном Гором који се односи и на робе и на услуге. Овај захјев Украјине доћи ће само 20 дана прије затварања процедуре коначне верификације нашег приступног пакета. Интересантно је примијетити изненадну заинтересованост ове земље за трговинску размјену са Црном Гором, чији удио у нашој укупној трговини износи 0.02%, док регистровани увоз из Украјине у Црну Гору износи 0.2% укупног црногорског увоза. Понекад бројке заиста ’’говоре гласније’’ од написаних редова. Формално-правно гледано, овај захтјев је био могућ, с обзиром да члан XИИ Споразума из Маракеша, којим се уговорно дефинише приступање, оставља простор слободној интерпретацији процедуралних правила. Од подношења захтјева одржане су четири рунде билатералних преговора и не само да ниједан захтјев није повучен, већ се њихова нумерација континуирано повећавала. Док уложени рад и енергија црногорског преговарачког тима говоре о фактичкој једностраности појма билатералне сарадње, званична позиција сачекаће своје мјесто у агенди Генералног директора WТО-а. Умјесто закључка, наводи проф. др Гордане Ђуровић, главног преговарача за приступања Црне Горе у WТО-у на конференцији одржаној у Женеви у децембру 2009. године: ’’У стварности, неки билатерални преговори су проблематични и чине саму завршницу процеса веома тешком. У том смислу, жељела бих да вас позовем да размотрите могућност јачања улоге омбудсмана за земље које приступају. При томе, потребно је размотрити и припрему новог документа са јаснијим правилама приступања, који ће бити фокусиран не само на правила, већ и на сам садржај преговора. Црна Гора очекује разумијевање и подршку свих чланица WТО-а. Ово није захтјев за „заштитом трећих земаља”, него захтјев за подизањем свијести о проблему који постоји у процесу приступања WТО-у, а који није само билатерално питање, него системско. Црна Гора је већ платила цијену са годином проведеном у „међупростору” у процесу приступања. Данас, ово је само проблем Црне Горе. Али, сјутра ово већ може бити проблем свих других земаља које се налазе у процесу приступања. Молим вас да имате то у виду. То је наша заједничка одговорност’’.