хттп://едитион.цнн.цом/2010/WОРЛД/еуропе/07/06/порто.монтенегро/?фбид=КемПqДбутСе

7. јул 2010.

Бивша морнаричка база из доба комунизма у Источној Европи би могла убрзо прерасти у најважније ново стјециште супер-јахти у Европи посљедњих деценија.

Порто Монтенегро марина се гради у Бококоторском заливу на југу Црне Горе, мале бивше југословенске државе која има најмањи БДП у Европи.

То је идеја мултимилионера, власника рудника злата, Питера Манка који се нада да ће његови планови претворити ову област у гламурозну и економски просперитетну дестинацију које ће се такмичити са мјестима као што су Монако, Кан и Портофино.

Зато, овај залив, са својим живописним планинама, пролази кроз трансформацију након које ће моћи да се похвали луксузним апартманима, булеварима са луксузним продавницама и капацитетом да прими 600 јахти у своју луку.

Ипак, упркос величини овог грађевинског подухвата, 82-годишњи Манк је донедавно мислио да је овај пројекат само неостварив сан.

„Никада нисам помислио да ћу добити прилику да све ово спроведем у дјело,“ рекао је Манк, који је извршни директор Барик Голда, највеће свјестке компаније за вађење руде злата.

„Гдје бих могао добити прилику да изградим савршену луку у Европи, на мјесту које је велико и заштићено, гдје је вода дубока, а влада спремна за сарадњу? Шансе су биле један према милион,“ наводи он.

Како је, дакле, пређен пут од маштања о „луци снова“ до веома реалног развојног пројекта Порто Монтенегро?

Интересовање му је побудило неколико коментара које је случајно чуо 2000. године, док је обављао функцију предсједника и извршног директора највеће канадско-америчке фирме за некретнине Тризец Пропертиес, која је имала пројекте широм Централне Европе.

Савјетници су му препоручили да посјети Црну Гору, која је у то вријеме била дио остатка некадашње Југославије. „То ми је препоручио и канадски амбасадор у Београду. Рекао је да треба да је посјетим кад сљедећи пут будем у Европи,“ каже он.

2003. године је прелетио Бококоторски залив у владином хеликоптеру.

Ова огромна, планинама ограђена лука била је деценијама скривена од погледа, док је у њој била смјештена тиватска морнаричка база, сједиште југословенске морнарице. Стране мапе су биле застареле, а преко залива је, у кругу од 30 миља, била одређена зона забране летова. Ова локација се дуги низ година, дословно, налазила изван домашаја радара.

Када је угледао залив, Манк је остао затечен. „Тотално сам се изгубио. Био сам у чуду. Никада раније у животу нисам видио нешто толико лијепо,“ наводи он.

Била је ово нетакнута територија на коју је чекао, а потом се састао са црногорским премијером Милом Ђукановићем, који му је рекао да желе да приватизују дио војне имовине, укључујући и базу у Тивту.

Затим је на ред дошао новац. „То је било лако. Укључио сам неколико пријатеља. Сви су они власници јахти.“ Данас, Порто Монтенегро гази крупним корацима напријед, прва фаза је завршена и обезбијеђен смјештај преко 85 бродова свих величина.

„Наша инвестиција је инвестиција трансформације, не базе, већ читаве земље,“ наводи Манк.

Први резултати овог подухвата могу се видјети кроз читав низ грађевинских пројеката у овом подручју – хотели – изграђени уз планска ограничења, што значи да се може очекивати да овај предио не буде претворен у још једну бетонску џунглу – голф терен и међународни летови до тиватског аеродрома.

„Људи су видјели да ако смо у стању да привучемо стотине јахти да ће то отворити читаву земљу. Они су свјесни богатства које долази од великих јахти, што обезбјеђује запошљавање, прилив стране валуте и бољу куповну моћ.“

Он додаје: „Не износимо ни један једини долар. Улажемо у инфраструктуру, едукујемо, привлачимо друге инвеститоре. Градимо путеве, зграде, пречишћавамо воду, стварамо имиџ. 

„Улажемо стотине милиона долара. У међувремену, 60 до 70 црногорских грађана се могу директно запослити код нас, уз ниво личних примања који је назапамћен из доба комунизма.“