Ауторски текст, Ане Ивановић, објављен у дневном листу Побједа "Зашто у ЕУ"

Објаснити поступке које је неопходно предузети у процесу придруживања европској породици, дати сажет преглед свих одговора на сасвим једноставно питање: „зашто у ЕУ", предочити циљеве који се желе постићи није једноставан задатак. Чланство у ЕУ се, ипак, своди на тежњу ка остварењу бољитка свих њених грађана, који су, без обзира колико се у будућности буде мијењала структура и садржина њених правних уговора, били и остали њен основни „стуб". А људе цесто карактерише страх од промјена и непознатог. Ако узмемо у обзир најзанимљивије заблуде о ЕУ, на које је аутор овог рада наишао у покушају тражења универзалних одговора, а наводећи тек понеке, као нпр: кованице еура изазивају алергију, у Европи банане морају бити равне, ЕУ каже да су Ијуљашке превисоке, сматрам да само једноставан приступ и обрада сваког појединог корака може створити реалну, разумљиву прагматичну слику овог процеса. У јуну 1993. године на самиту Европског савјета одржаном у Копенхагену, шефови држава чланица дефинисали су критерије на основу којих ће се процјењивати спремност индивидуалних држава да постану дио европског круга: политички (демократија, владавина права, поштовање људских права и заштита мањина), економски (постојање функционалне тржишне економије и способност суочавања са притиском конкуренције у ЕУ) и правни (способност преузимања обавеза из чланства, укључујући неодступање од принципа политичког, економског и монетарног јединства). Ови критеријуми потврдиће се и на самиту Европског савјета одржаном у Мадриду 1995. године, уз истовремени договор челних људи за постављање још једног услова, и то административног (усвајање Ацqуис Цоммунаутаиреа у национално законодавство и његова ефикасна примјена). Значајно је напоменути да не постоји експлицитна методологија која се веже за наведене критеријуме. Ипак, широк спектар информација и смјерница о економској спремности државе потенцијалног кандидата за приступање свакако се може добити у релевантним ЕУ документима. Критеријум постојање функционалне тржишне економије намеће потребу тржишног усмјерења привреде, обухвата пресјек постојећег стања и поставља се као краткорочан приоритет (једна до двије године). Његово остваривање постиже се испуњењем поткритеријума описаних у наставку, који су коришћени и приликом израде Националног програма за интеграцију Црне Горе у ЕУ за период 2008 - 2012.

Поткритеријум постојање широког политичког консензуса о основама економске политике представља нужну полугу за креирање одрживог економског система. Постојање дијалога између представника радника, послодаваца, влада, као и политичких партија је нужан предуслов за стварање тржишне економије. Гледано са аспекта постизања и очувања одрживог економског раста једне земље, њену макроекономску стабилност можемо посматрати као конститутивни елемент и предуслов. Избалансиран буџет, одговарајући спољнотрговински дефицит, одржавање инфлације, јавног дуга и буџетског дефицита на нивоу који предвиђају критеријуми из Мастрихта, оптимална стопа запослености, стабилан курс, као и постепени прелазак на јединствену европску валуту, креирају погодно тло за предвидљивост економских фактора. Као један од захтјева и нужних постулата транзиционог процеса, који се поставља пред земљу потенцијалног кандидата јесте, свакако, либерализација цијена и трговине. Колики је значај регулатора у финансијском сектору и његових осталих учесника најбоље показују посљедице економске кризе. Постојање стабилног финансијског сектора, који у условима тржишне економије представља њен неодвојив дио, његова три сегмента: банке, осигурање и тржиште капитала су од кључне важности за превенцију макроекономских дисбаланса. Креирање амбијента у којем предузећа у приватном власништву послују по тржишним принципима, уз одсуство губитака на терет државних средстава за она која константно остварују губитке, што регулише сами механизам понуде и тражње је, такође, један од ултимативних циљева. Поткритеријум елиминисања препрека за улазак и излазак са тржишта представља елиминисање бизнис баријера у сувише дугим и сувише бирократским процедурама, одсуству финансијске дисциплине, регулисању правила о државној помоћи која нијесу усклађена са комунитарним правом и другим кочницама слободном економском надметању. Неприкосновеност приватне својине, као једно од основних економских и грађанских права, заштита начела слободе уговарања, ефикасност и законитост у поступању правосудних органа пружају правну сигурност постављеним циљевима. Улагање у људске ресурсе јесте, заправо, улагање у основ сваког система (економског, правног, социјалног, и др.). Принципи јачања административних капацитета, унапређења система школовања и образовања уопште, развоја науке и истраживања, специјализације занимања, препознати кроз скоро сваки национални и међународни документ, чине фундамент дугорочног стартешког планирања и реализације постављених циљева. Остваривање дугорочног економског раста и развоја у значајном обиму је условљено постојањем адекватне инфраструктуре. Што је већи обим трговинске размјене земље потенцијалног или кандидата за чланство са ЕУ прије њеног приступања, јасније су индиције да процес реструктурирања и предузете мјере имају позитиван ефекат. Постизање финансијске самоодрживости значајног броја малих предузећа у националним оквирима креира повјерење у „економску еластичност", тј. способност прилагођавања домаће привреде изазовима јединственог тржишта. Посљедњих година конкурентност се јавља као „нова парадигма" економског развоја. Практична спознаја сопствених ограничења и добра диференцијација изазова које поставља глобална трговинска интеракција, отјелотворена кроз конкретне мјере и акције влада, доприноси не само опстанку, већ и значајном умрежавању сектора предузећа у оквиру индивидуалних земаља у европске економске токове.

Увијек можемо одабрати да сваки процес и сваку причу схватимо и мало шире. Ван граница задатог и другачије од оних које су већ испричане. Ако и економске критеријуме схватимо као визију о напретку и посматрамо изван контекста ЕУ услова, захтјева и морања, зар њихова логика и различити модалитети примјене у циљу повећања животног стандарда не представљају свакодневну мисао и нас самих? Све идеје, теорије и политике које се базирају на заједничкој вриједности просперитета у својој основи не представљају „производ" институција, већ јесу глас друштва које кроз историју говори да жеља за економским и социјалним, као и бољитком уопште, никада није била једна од пасивних категорија. Вријеме изолованости економских система националних држава је срећом за нама. Привредно умрежавање друштава, глобална трговина и економска међузависност јесу данашње вијести и императив. Уосталом, зар није најлакши начин да се добије оно што се жели помоћи другима да добију оно што они желе?