Ауторски текст "НАТО: Најбоља одбрана Балкана", потпредсједника Владе и министра финансија, др Игора Лукшића, објављен на блогу потпредсједника

Када се говори о одбрани наше земље, недостатак у величини Црне Горе надомјештамо храброшћу. Није случајно што су Црногорци били једини народ на Балкану који прије пола миленијума успио да очува независност под Османлијама: једним погледом на наше планине (и борце на врху), окупатори су схватили да храброст треба користити уз опрез. Наша нација је опстала, јер смо штитили оно што је наше.

Стога је разумљиво што неки моји земљаци доводе у питање слање наших војника у опасни Авганистан, далеку земљу која нам никада није представљала пријетњу. Њих збуњује чињеница – коју чак сматрају и издајом – да се наши војници боре заједно са НАТО-ом, који је само прије десет година бомбардовао нашу земљу. Заиста, један од главних спољнополитичких циљева државе је да Црна Гора постане пуноправна чланица НАТО-а. Анкете показују да нас многи Црногорци не подржавају у остваривању овог циља.

Моји пријатељи који не желе да Црна Гора уђе у НАТО, пренебрегавају веома битну чињеницу: земље у 2010. години се суочавају са безбједносним проблемима које је десет година раније само неколицина људи могла предвидјети. Могућност суочавања Црне Горе са много већим непријатељем је питање историје, без обзира да ли у тај конфликт улази самостално или у ад хоц савезима. Глобална безбједносна политика је ушла у своју нову фазу.

Свијет је ушао у ову нову еру када је Ал - Каида напала Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. године. Главна поука из овог напада није била што су се животи 2,977 недужних људи угасили за само неколика минута, а нажалост није новина онима који су упознати са балканском историјом 20. вијека. Најшокантнија чињеница о 11. септембру је да модерна технологија омогућава терористима да ударе у само срце глобалне војне и економске снаге. Војна обука је непотребна – довољно је имати интернет конекцију и срце пуно мржње. Чак нас ни велики Дурмитор не може заштитити од ове врсте пријетње.

Наравно, Црна Гора није у опасности. Не суочавамо се са отвореним непријатељима било гдје у свијету, а што није случај са НАТО-ом. Па се поставља питање зашто да дијелимо судбину земаља које се суочавају са опасношћу?

Ниједна земља не зна са сигурношћу шта би могло да јој представља пријетњу у будућности. Како наводи Стејт департмент , Ал-Каида сматра Шпанију метом – не због шпанске државне политике, већ зато што их и даље боли губитак Андалузије, коју је Шпанија одузела Маварима прије више од пола вијека. Земље могу постати мете, а да уопште нису криве.

Не треба напомињати оне који су живјели у бившој Југославији да конфликт може настати ни из чега: људи који су средином осамдесетих година упозоравали да ће Југославија ускоро постати поприште ужасних крвопролића су сматрани ексцентрицима. Међутим, њихове пророчке визије су се обистиниле. Западни Балкан је и данас нестабилан регион, са политичким вођама који желе да распирују етничку мржњу. Уколико се сви ујединимо у овај савез, скоро је немогуће да опет дође до ескалације етнички конфликата. НАТО помаже земљама да спријече прикривену, као и да реагују на видљиву опасност.

Главни разлог су вриједности. НАТО не штити само животе својих грађана, већ обезбјеђује одбрамбени штит који омогућава процват демократије слободног тржишта. Црна Гора прихвата ове вриједности. Крвљу смо повезани између себе, а мислима са евро-атлантском заједницом и морамо бити спремни да бранимо ова увјерења. Није битно да ли је противник друга земља, вјерски фанатици или политички покрет, као што је био фашизам који се појавио тридесетих година прошлог вијека. У политиичком и војном смислу, одговорићемо на напад на Париз исто као што би одговорили на напад на Подгорицу.

НАТО не умањује нашу слободу, већ нам помаже да је очувамо. Авганистан је био погодно тле за развијање смртоносних пријетњи за безбједност запада. Не можемо толерисати поновни настанак ових пријетњи. Из тог разлога укупно тридесет и један војник и медицинско особље је укључено у Међународне безбједносне снаге НАТО-а за подршку Авганистану. И управо због тога Црна Гора жели да се придружи Хрватској и Албанији и да заузме своје мјесто у НАТО-у.

др Игор Лукшић, потпредсједник Владе Црне Горе