Ауторски текст Ане Крсмановић: "Неизбјежна прилагођавања пензијског система"

У Манифесту Комунистичке партије објављеном у 19. вијеку уводне ријечи су биле: „Баук кружи Европом - баук комунизма. Све силе старе Европе сјединиле су се у свету хајку против тог баука, римски папа и руски цар, Метерних и Гизо, француски радикали и њемачки полицајци“. У 21. вијеку Европа се суочава са новим бауком - реформа пензијских система. У 19. вијеку, Црна Гора се није суочавала са »бауком комунизма« са којим се суочавала Европа, али, нажалост, »баук« 21. вијека нас није мимоишао.

Основни разлози због којих су пензијски системи у земљама ЕУ у кризи су, у првом реду, висок степен обухвата и релативно високи износи пензијских бенефита, негативни демографски трендови у виду старења становништва и ниска стопа активности радне снаге. Исти разлози су узроковали и кризу пензијског система Црне Горе. Одрживост пензијских система чланица ЕУ је присутна и код земаља које су имплементирале реформе, посебно након 2003. године и код земаља које нијесу успјеле постићи консензус о реформама. За земље које су у периоду након 2003. године успјеле спровести реформе, сличне реформама у Црној Гори, се испоставило да те реформе нијесу довољне. Глобална економска криза је само нагласила постојећи проблем, будући да је систем јавних финансија већ преоптерећен трошком пензија, а притисак негативних демографских трендова и ниске стопе активности расте.

Основни мото реформе пензијских система у ЕУ је еволуирао од »реформе ка одрживом и адекватном пензионом систему« у правцу »реформа као одрживом, сигурном и адекватном пензионом систему«. Искуства земаља у реформи пензијских система су указала на потребу обезбјеђивања финансијске одрживости, обезбјеђивању довољно материјалне сигурности за пензионере и као иновирани циљ обезбјеђивање сигурности система. Наглашавање сигурности указује на то да су искуства ЕУ у реформи у протеклом периоду показала да системи дизајнирани као сада не обезбјеђују довољан степен сигурности у будуће исходе система и наглашавају потребу за даљим реформама. Као једна од могућих опција се разматра и увођење координације реформи на ЕУ нивоу, будући да националне владе имају великих потешкоћа у »борби« са растућим проблемима.

Слично, као и у ЕУ, основни проблеми/изазови постојећег пензијског система у Црној Гори, су обезбјеђивање одрживости у кратком и дугом року, обезбјеђивање предвидивости, а самим тим и сигурности у исходима, повећање активности на тржишту рада, као и припрема на последице негативних демографских трендова.

Посебно значајан фактор одрживости пензијског система представља и број људи који доприносе и број година колико доприносе пензијском систему. Ниска стопа активности, раст учешћа становништва старијег од 65 година у укупном становништву и раст очекиваног трајања живота су извор додатног притиска на пензијски систем. У 2010. години однос запослених који плаћају доприносе и пензионера је 1,7, док је за одрживост система потребно да тај однос буде минимално 2,21, док 1:3,0 однос који обезбјеђује потпуну одрживост система у кратком и дугом року. То значи да би постојећи начин финансирања пензионог система био одржив, имајући у виду проценат покривености расхода за пензије приходима од доприноса, било би потребно да се у постојећем тренутку повећа број запослених за 60,000 особа које би примале просјечну плату. У постојећој ситуацији (константан број пензионера и константан износ укупног трошка) пензиони систем би се могао финансирати из прихода од доприноса уколико би стопа активности становништва са садашњих 59,6% порасла на 73,4% а стопа запослености са 50% на 62,7%. Међутим, имајући у виду трендове и постојећи систем социјалне заштите, мало је вјероватно да ће ово бити случај у кратком року или чак средњем року.

Неко може рећи да је рјешење у регистровању запослених у сивој економији, којих по подацима из Анкете о радној снази и подацима о броју регистрованих запослених има приближно 30,000. Међутим, превођење ове групе у формалну економију не може значајније промијенити ситуацију, имајући у виду широку дефиницију запослености међународне организације рада и да значајан број чине радници који ће мало вјероватно бити регистровани као запослени у постојећем статусу (неплаћени породични радници, особе које су радиле неколико сати). Такође, регистровање запослених у сивој економији не утиче на раст укупне активности нити ублажује негативне демографске трендове. То, наравно, не значи да не треба смањити обим нерегистоване запослености у Црној Гори.

Као једно од рјешења за унапређење ситуације у кратком и дужем року, слично као и у земљама чланицама ЕУ (Њемачка, Данска, Холандија, Ирска), намеће се помјерање старосне границе са 65 на 67 и изједначавање мушкараца и жена. Помјерањем старосне границе навише отвара се додатни простор за старије учеснике на тржишту рада да се активирају и добију шансу за запослење које ће им омогућити остваривање минималних услова за пензионисање. Изједначавање услова/старосних граница за мушкарце и жене је узрокована потребом да мушкарци и жене имају једнак третман на тржишту рада, а и да допринесе већој активности жена. Као једна од земаља која је прва изједначила старосну границу за мушкарце и жене је Италија.

Наравно, у Црној Гори је потребно повећати број запослених, тј. број расположивих радних мјеста и стимулисати активност. У Црној Гори је око 30.000 регистрованих незапослених лица, док је број издатих радних дозвола странцима око 11.000, што значи да де фацто постоје радна мјеста на која се незапослени не пријављују. Оваквој ситуацији доприноси и дизајн свеобухватног система социјалне заштите, који је до сада дестимулисао активност на тржишту рада и стимулисао људе да користе различите бенефите који су расположиви, чинећи их зависним. Бенефити, наравно нијесу високи ако их посматрамо у номиналним износима, али у релативним износима и у поређењу са земљама у окружењу јесу. Висок притисак социјалних давања на буџет, у првом реду пензија, имајући у виду постојећу ограничену пореску базу и релативно ниску пореску основу, може утицати, и већ утиче, на конзервативније планирање инвестиционе потрошње/капиталних издатака, посебно у инфраструктуру. Капиталне инвестиције државе утичу позитивно на економску активности и, наравно, утичу на креирање нових радних мјеста. Али, уколико издаци за социјалну заштиту, у првом реду пензије, буду расли неограничено и непредвидљиво, капацитет за инвестиције државе се смањује значајно.

Пензијска реформа из 2003. године је имала позитиван утицај на одрживост система у кратком року, тј. довела је до снижавања укупних расхода пензионог ситема. Међутим, протеклих неколико година је показало да је систем нееластичан на утицаје екстерних шокова, какав је глобална финансијска криза, и може довести у питање своју финансијску одрживост и одрживост система јавних финансија у Црној Гори. Тако су у 2009. години издаци за пензије порасли за приближно 4 процентна поена БДП-а у односу на 2008. годину, и то са 8,6 на 12,2% БДП-а. Даље, иако су планирани издаци за пензије у 2010. години износили приближно 10,5% пројектованог БДП-а, подаци о извршењу указују да би укупни расходи пензионог система могли достићи 12% БДП-а. У 2006. години укупни издаци пензијског система Црне Горе су били виши него у 14 земаља ЕУ.

Осим подложности екстерним шоковим, расходе пензионог система карактерише непредвидивост, будући да се не могу контролисати фактори, који по постојећем законском рјешењу, утичу на усклађивање пензија – просјечна зарада и стопа инфлације. Осим непредвидвости у самом кретању зарада и инфлације, постоје и недоумице у погледу квалитета статистичких података и промјене методологије, посебно података о зарадама, на основу којих се врши усклађивање. На финансијску одрживост пензијског система у кратком року, као на његову (не)превидивост највиши утицај има управо усклађивање нивоа пензија. Из наведених разлога, а у складу са преовладавајућом праксом у ЕУ, потребно је пензије “везати” за инфлацију, будући да би се на тај начин успио одржати животни стандард пензионера и обезбиједити адекватност пензија. Такође, уколико посматрамо земље у региону и Европској унији, примјена тзв.”швајцарске” формуле на начин како је примијењена у Црној Гори је ријетка. Усклађивање пензија у Европској унији се може свести на три основна модела: усклађивање са инфлацијом, усклађивање са инфлацијом и нивоом зарада и одлука Владе на основу раста/пада прихода државе.

На основу свега наведеног, а и низа других фактора, јасно је да су реформе пензијског система неизбјежне и да се не могу одлагати. У тренутку доношења одлуке о реформи не може се са стопостотном сигурношћу предвидјети какви ће бити исходи, због чега је динамичан приступ реформама и прилагођавање у складу са околностима једини начин да се остваре зацртани циљеви реформи. У том смислу, након значајне реформе из 2003. године, нова параметарска реформа би представљала даље подешавање система.

мр Ана Крсмановић, члан Радне Групе за израда Закона о изменама и допунама Закона о ПИО