Дјеца са сметњама у развоју у Црној Гори немају адекватан приступ здравственој заштити

Дјеца са сметњама у развоју у Црној Гори немају адекватан приступ здравственој заштити сматра 100 одсто испитаника у Пљевљима, а у том граду, иако 97 одсто дјеце са сметњама у развоју има потребу за услугама логопеда, нико од њих нема индивидуалне третмане.

Ово су неки од резултата истраживања, који су представљени на конференцији о унапређењу положаја, поштовању права и забрани дискриминације особа са инвалидитетом, у оквиру пројекта “Стварање услова за елиминацију дискриминације и друштвене искључености са којима се суочавају дјеца и млади са сметњама у развоју и лица са инвалидитетом кроз обезбјеђивање адекватних услуга и активности на локалном нивоу”, који спроводе невладина удружења Зрачак наде и Оаза, а финансира Министарство за људска и мањинска права.

Генерална директорица Директората за заштиту и једнакост лица са инвалидитетом у Министарству за људска и мањинска права Ирена Ракочевић, вјерује да ако се људска права самовољно одобравају или одричу људима закони немају значење и не дугује им се послушност.

“Чак и правници морају да се запитају да ли ти закони имају карактер права. Оно чега морамо да будемо свјесни јесте да сви закони, који имају само диспозицију норме, а немају санкцију неће дати одговор, односно омогућити уживање људског права које треба да буде нормирано тим законом. Морамо имати системски одговоран и кохерентан приступ приликом израде прописа који ће да обавежу наш систем. Међутим, то је само почетак. Чему закони ако их нисмо адекватно примијенили?”, појаснила је и упитала Ракочевић.

Додала је да су прописи нужни, али не било какво прописи већ они који ће бити плод одговорног приступа развијању не само закона, него и подзаконских аката, који ће омогућити примјену оних стандарда поштовања људских права лица с инвалидитетом, који ће бити потпун одговор на људска права лица с инвалидитетом из угла људских права.

“Тек када будемо имали друштво које је заиста разумјело да је ваше право моја обавеза и моје право васа обавеза можемо говорити о свијести, сензитивности и спремности да примијенимо најбоље законе. Много прије самог позивања на норму важно се позвати на намјеру, односно на поступак. Када уредимо поступак, уредили смо процедуре и у најранијим фазама можемо да дјелујемо када год неко није успио да оствари своје људско право”, казала је Ракочевић.

Заштитник људских права и слобода Синиша Бјековић сматра да је доношењем Закона о забрани дискриминације особа с инвалидитетом почињена системска грешка, јер је дискриминација само једно од начела УН Конвенције о правима о особа с инвалидитетом.

“Шта ћемо са осталим? Зар не би било правилније да се тај Закон назвао Закон о правима особа с инвалидитетом. Да бисмо препознали положај свих особа с инвалидитетом треба да знамо све принципе УН Конвенције, не само забрану дискриминације”, појаснио је Бјековић.

Указао је да се прича о дискриминацији не завршава само на границама односа особа са инвалидитетом и остатка становништва, већ и унутар популације особа с инвалидитетом постоје поткатегорије које су по неком другом личном својству дискриминисане у односу на остатаке те популације”, рекао је Бјековић.

редставница НВУ “Зрачак Наде” Санела Жига, казала је да је током пројекта 15-оро дјеце са сметњама у развоју добило адекватну додатну стручну помоћ на период од шест мјесеци, а 15 учесника је похађало дводневну акредитовану обуку за примјену конкретних поступака у раду са особама из аутистичног спектра и са комбинованим сметњама.

“Имали смо 10 особа са интелектуалним инвалидитетом, које смо оснажили за самозаступање на шта смо посебно поносни. Такође, 15-оро дјеце и младих са сметњама у развоју и одраслих с инвалидитетом из Пљеваља и исто толико дјеце и младих са сметњама у развоју из Бијелог Поља похађали су ликовне редионице у периоду од шест мјесеци и учествовали у припреми радова за изложбу “Говорим ти сликом”, казала је Жига.

Представница Министарства за људска и мањинска права Милица Рајковић, казала је да се лица с инвалидитетом суочавају са бројним препрекама у свакодневном животу, које нису само физичке природе, већ су често друштвене, институционалне и економске.

“Наша обавеза је да као заједница радимо на превазилажењу препрека и да стварамо окружење у којем ће свака особа без обзира на инвалидитет имати једнаке могућности за остварење својих потенцијала. Право на образовање, запошљавање, здравствену заштиту, учествовање у друштвеном животу мора бити једнако доступно свима. Законске промјене су само први корак и наш задатак је да мијењамо свијест друштва, едукујемо људе о важности једнакости и инклузије, као и да подржимо све иницијативе које воде ка већој равноправности”, нагласила је Рајковић.