Европски суд за људска права донио одлуку у корист државе Црне Горе у предмету Крџалија и други против Црне Горе („депортација“)

Дана 6. априла 2023. године, Европски суд за људска права у Стразбуру донио је једногласно одлуку у односу на Црну Гору у предмету Крџалија и други против Црне Горе (представка бр. 79065/13) и одлучио да предметну представку прогласи неприхватљивом.

Наведени предмет тиче се принудног пресељења одређених чланова породица подноситељки представке, који су се затекли на територији Црне Горе као избјеглице из Босне и Херцеговине, од стране црногорских државних органа, државним органима Српске Републике Босне и Херцеговине, у мају 1992. године.

Представку су поднијеле г-ђа Сејда Крџалија и осам других подноситељки (преко пуномоћнице Тее Горјанц - Прелевић) као сродници одређених лица која су била предмет наведеног догађаја познатог под називом „Депортација“ и у том смислу жалиле су се Европском суду на недостатак дјелотворне истраге поводом спорних догађаја, у контексту процесног аспекта заштите права на живот и забране мучења из члана 2 и 3 Конвенције о заштити основних људских права и слобода.

Након оцјене поднијете представке и претходних услова прихватљивости, Европски суд је туженој држави - Влади Црне Горе комуницирао наведени предмет са постављеним питањима.

Због околности самог случаја, друштвеног контекста, као и припадности подноситељки представке (који су држављани Босне и Херцеговине), може се рећи да је овај предмет добио и једну димензију међудржавног карактера, с обзиром на то да је држава Босна и Херцеговина искористила своје право умјешача - интервенијента и умијешала се у спор на страни подноситељки представке.

Сам предмет, осим сложености питања која су се разматрала пред Европским судом, имао је карактер „осјетљивог“ предмета, како због насталих посљедица, тако и због околности самог догађаја. У том смислу и фаза расправе пред Европским судом трајала је веома дуго, што указује да су сва питања која су од значаја за разрјешење овог спора, у којем су учествовале као странке пуномоћница подноситељки представке и тужена Влада Црне Горе, односно Заступница Црне Горе пред Европским судом за људска права, гђа Валентина Павличић, разматрана са свих правних аспеката и образложена на 44 стране Одлуке.

Као правни заступник државе Црне Горе пред Европским судом за људска права, изјашњавајући се на поднијету представку и упите Европског суда, Заступница је прије свега исказала велико и искрено жаљење због околности које су довеле до страдања чланова породице подноситељки представке, а након тога изнијела правну аргументацију о неприхватљивости и очигледној неоснованости представке и хронологију и образложења одлука црногорских судова поводом кривичног поступка који се водио у Црној Гори.

У складу са судском праксом и стандардима Европског суда који су донијети у сличним предметима, Заступница се изјаснила  о условима прихватљивости саме представке и у том смислу истакла приговоре неусклађености rationae temporis са одредбама Конвенције, приговор рока од шест мјесеци, приговор ratione personae, приговор суда „четврте инстанце" и злоупотребу права на представку.

Када је у питању грађански поступак који су представници страдалих породица водили пред црногорским судовима и сходно пракси која је по том основу установљена у Европском суду, указано је на све околности случаја који су вођени пред грађанским судовима Црне Горе и по том основу постигнуто и извршено поравнање, по којем је исплаћено 193 тужиоца у 42 судска предмета, по основу материјалне и нематеријалне одштете. Такав однос према жртвама представља јединствен и позитиван примјер материјалне одштете на територији бивше СФРЈ. Такође, висина одштете коју је држава Црна Гора исплатила представља једну од највећих новчаних одштета оштећеним лицима односно њиховим пуномоћницима. Наведене чињенице, а у складу са стандардима Европског суда, представљају основ за истицање приговора rationae personae тј. да се подноситељке представке не могу сматрати жртвама кршења конвенцијских права.

Коначно, у правној одбрани државе Црне Горе указано је на очигледну неоснованост представке („manifestly ill-founded“) и у том смислу указано на стандард из предмета Armani Da Silva, „да су чињенице предмета недвосмислено трагичне и да по том основу постоји фрустрација породица страдалих лица, због неадекватног вођења индивидуалне кривичне истраге. Међутим, наведено не указује да одлука о непредузимању кривичне истраге од стране појединих полицијских службеника не значи резултат пропуста у истрази или толерисање или пак прикривање незаконитих радњи“. У том смислу, истакла сам приговор суда „четврте инстанце“, по којима „није задатак Европског суда да се бави наводним материјалним грешкама или правним заблудама неког органа јавне власти на националном нивоу, уколико таквим понашањем органа није дошло до повреде неког права појединца. Управо због тога, Европски суд не може да оцјењује чињенице на основу којих је национални суд донио ослобађајућу или осуђујућу одлуку“.

Приговор пуномоћнице подноситељки представке да је државно тужилаштво „игнорисало одређене доказе“ правно је оспорен аргументима да су суд и тужилаштво као независни органи слободни да оцјењују прикупљене доказе и сходно њима воде поступке.

Влада Босне и Херцеговине искористила је своје конвенцијско право и умијешала се у спор, приклањајући се наводима из поднијете представке и посебно указала на позадину случаја, историјски контекст и саме околности предметног случаја, те дала своје изјашњење о прихватљивости и основаности наведене представке, коначно предлажући да се због пропуста да се спроведе независна и темељна истрага, прихвати поднијета представка и утврди кршење процесних обавеза Црне Горе које се тичу заштите права на живот и апсолутне забране мучења из члана 2 и 3 Конвенције.

Након разматрања чињеница предметног спора, те свих правних аргумената странака у поступку, Европски суд је на темељу своје добро установљене судске праксе, донио одлуку којом је једногласно представку прогласио неприхватљивом из сљедећих разлога:

Испитујући примјењљивост ratione personae у смислу заштите права на живот, Европски суд је закључио да има овлашћење да у предметима у којима је дошло до наступања смрти испитује дјелотворност истраге и утврђивање одговорности директних починилаца за то, што у конкретном предмету није био случај. Међутим, држава има позитивну обавезу да предузме све адекватне мјере ради заштите живота лица у оквиру своје надлежности и имајући у виду да су смрт и нестанак лица у значајној мјери резултат слиједа догађаја изазваних принудним пресељењем, одлучио је да испитује предмет и по питању ratione personae. 

Надаље, испитујући усаглашеност предмета ratione temporis, Европски суд је утврдио да је неспорно да се догађај десио 11 година и 9 мјесеци прије ступања на снагу Конвенције у односу на Црну Гору, у којем временском интервалу нијесу спровођене никакве процесне радње у контексту истраге, те да је читава истрага спроведена након критичног датума, као ратни злочин против цивилног становништва, чиме је назначено да је критични догађај представљао дјело чија је димензија већа од обичног кривичног дјела и у ком смислу је задовољио и те критеријуме Конвенције за испитивање.

Коначно, испитујући статус жртве („victim status“) подноситељки представке, Европски суд је поновио свој стандард да појединац не може да тврди да је жртва Конвенције, када су надлежни државни органи признали, изричито или суштински, повреду и обезбиједили правичну накнаду. Природа овог предмета указује да смрт није намјерно изазвана од стране надлежних органа тужене државе нити је настала након напада или злостављања које су власти извршиле. Утврђено је да су надлежни црногорски органи спровели истрагу у вези са спорним догађајем за који су оптужили девет лица за ратне злочине против цивилног становништва. Примијећено је да су надлежни органи истрагу започели самостално, по сопственом нахођењу, не препуштајући се иницијативи подноситељки представке да поднесу формалну тужбу или предложе спровођење било каквих истражних поступака. Истрага је вођена од стране истражног судије, као независног и укупно 83 свједока и/или оштећених лица саслушано је уз поштовање свих међународних стандарда, који се тичу пружања међународне правне помоћи.

Европски суд је констатовао да из списа предмета произилази да је само суђење завршено ефикасно, да су саслушани сви свједоци и проведено више од 120 писаних доказа, наводећи да није пронашао елемент у образложењу одлука домаћих судова, који би га навео да закључи супротно од онога што су у својим одлукама закључили црногорски судови. Дакле, иако предметни поступци нијесу резултирали осуђујућим пресудама, Европски суд није нашао било какву индикацију у датом предмету која би му указала да су црногорски органи поступали арбитрарно или незаконито или да је дошло до непоштовања права или недостатка дјелотворног испитивања датог предмета. 

Притужбе подноситељки представке на исход домаћих поступака, који су резултирали ослобађајућом пресудом, Европски суд је одбацио, сматрајући да се ослобађајућа одлука не може приписати пропусту у фази истраге нити толеранцији државе или колизији у чињењу незаконитих дјела, већ напротив да су након спроведене темељне истраге и суђења, судови у цјелости размотрили све чињенице датог предмета, из којег су извели закључак да оптужена лица нијесу починила ратни злочин.

Стоји да је Европски суд примијетио да постоје одређене неусклађености између одређених налазишта домаћих судова и међународних кривичних судова и трибунала, али је и подсјетио на добро установљени стандард да се његова надлежност ограничава на повреде Конвенције, а не на утврђивање личне кривичне одговорности.

Обавезе државе за заштиту права на живот своде се на обавезу средстава, а не и обавезу резултата, тако да чињеница да су одређена лица ослобођена, не значи само по себи, да тужена држава, конкретно Црна Гора, није испунила своју позитивну обавезу, имајући у виду да је истрага била довољно темељна, независна, те да су подноситељке представке биле укључене у исту до нивоа који је био довољан да се њихови интереси заштите и да им се омогући остваривање њихових процесних права. Стоји чињеница да је држава „барем у суштини“ признала одређена кршења,  да су принудно пресељење сродника подноситељки представке и радње надлежних државних органа биле „незаконите у смислу међународног права“, а што је експлицитно наведено у пресуди Вишег суда у Подгорици.

Свему овоме, управо због тих радњи, претходио је грађански поступак, у којем су све жртве односно њихови сродници постигли поравнање са државом, по ком основу им је исплаћено преко 4 милиона еура, на који начин су се добровољно сагласили са државом која је кроз такве одлуке:

(I) суштински признала да је смрт и/или нестанак сродника подноситељки представке настала као резултат њиховог принудног исељења и

(II) обезбиједила накнаду на име одштете у ком смислу и да су се исте одрекле свих будућих захтјева за накнаду штете по том основу.

И поред овакве врсте изричитог признања за незаконите радње односно споразума о пријатељском поравнању, домаће власти нијесу одустале од својих напора да на темељан и ефикасан начин утврде постојање кривичне одговорности појединаца за догађаје и радње које су довеле до принудног исељења и смрти најближих сродника подноситељки представке, напротив национални органи наставили су да воде кривични поступак наредне четири године.

Коначно, представка је једногласно проглашена неприхватљивом, јер су домаћи органи суштински признали повреду Конвенције и у кривичном и у парничном поступку, обезбиједили подноситељкама представке правичну надокнаду, сходно оној коју сам Европски суд досуђује, у ком смислу су исте потврдиле да су биле у цјелости обештећене за сву претрпљену штету узроковану смрћу најближих сродника и одрекле се свих будућих захтјева за накнаду штете по том основу, а што је учињено прије покретања кривичног поступка, чиме су изгубиле статус жртве („victim status“).