Јововић побиједио дисекцију аорте и ковид-19: Рођендан када се славио живот

Свјестан је да ни након мјесец и по дана болничког лијечења и борбе још увијек није све готово, али исто тако зна да када је најважнију битку добио, све остале ће много лакше пребродити.

Умјесто њега, 21 дан дисала је машина која му је била једина нада и спас и којом су љекари и он “куповали вријеме” да имуни систем заустави процес на плућима, или да то учини терапија.

Али, респиратор је био и “непријатељ” кога је касније требало побиједити како би плућа наставила самостално да дишу. Чак 17 дана Владимир је био у “вјештачком сну”.

Касније је имао кошмарне снове, али и много извјеснију јаву.

Прије 25. јануара Владимир није много знао о дисекцији аорте, а није ни било потребе да зна.

Сада зна да је ријеч о животно угрожавајућој болести и да је смртност велика, али и да је побједа могућа.

До 25. јануара познавао је велики број људи који су били ковид позитивни, чуо за оне који су, нажалост, изгубили битку, али и за оне који су савладали корону. Сада је и он један од њих.

“Осјетио сам јак бол у лијевој страни грудног коша и рекао сам супрузи да ме води у болницу. Већ до тиватске амбуланте осјетио сам да губим вид. Брзом интервенцијом доктора, колима хитне помоћи пребачен сам у которску болницу гдје нас је дочекао др Младен Донковић који је одмах урадио скенер и закључио да је дошло до дисекције аорте. Одмах је контактирао Клинички центар и рекао им да спреме операциону салу, да шаљу младог човјека. Ту ноћ, 25. јануара, операција је почела око 23 часа и трајала до 5 ујутро”, прича Владимир.

Били смо пресрећни јер смо опет заједно. Гледајући са ове позиције тек смо свјесни да сам прошао и проживио скоро па невјероватне ствари и да сам жив захваљујући докторима и њиховој великој стручности и знању…

Оперисао га је др Александар Мугоша, а Владимир се не сјећа њиховог разговора прије операције и да је успио да каже да је тога дана његова супруга Данка сазнала да је ковид позитивна.

“Не сјећам се тог разговора. То ми је касније казао др Мугоша. Одмах послије операције тестирали су ме и утврђено је да сам и ја ковид позитиван. Добио сам обострану упалу плућа која је отежала даљи опоравак. Наредних 21 дан био сам на респиратору, а од тога 17 дана у вјештачкој коми. Медицинске сестре су дежурале поред мене нон-стоп и смјењивале су се на четири сата”.

Данас је свјестан да је био “на ивици смрти” и да је у данима док је био успаван респиратор дисао умјесто њега и дао његовим плућима потребно вријеме да се опораве и крену у борбу без њега.

“Након буђења имао сам кошмаре и ружне снове, мада је први осјећај била срећа и помисао – добро да је све ово прошло. А у ствари, борба је још трајала. И даље сам био на респиратору који ми је тих 17 дана био спас, али кога је сада требало побиједити. Да би олакшали даљи опоравак, љекари су морали урадити трахиотомију како бих лакше са респиратора прешао на кисеоник. Било је тешко, али након неколико дана успио сам и прешао сам на кисеоник. То је био велики успјех и за мене и за докторе који су ми помагали у свему. Када сам прешао на кисеоник сваког дана је било све боље и боље и још већа вјероватноћа да ћу да побиједим, у шта ниједног тренутка нијесам ни посумњао”.

Послије 27 дана видио је Данку.

Вук је још морао да сачека да загрли оца.

“Много ми је недостајала породица и сваког тренутка, након буђења, мислио сам на њих. Не могу заборавити колико ми је значило када сам видио Данку. Наш први сусрет био је јако емотиван, али било је важно да останемо прибрани због ситуације у којој сам био, јер још сам био у интезивној. ‘Параметри никад бољи’ – то је била прва реакција доктора који је посматрао ситуацију”, са осмијехом каже Владимир.

А Данка је Владимиру дала додатни вјетар у леђа и “погурала” га да што прије напусти јединицу интензивне његе и пређе на одјељење.

“Неколико дана након што сам видио Данку, 26. фебруара, прешао сам са интензивне на одјељење. Из дана у дан ситуација се поправљала и дошао је дан када коначно излазим из болнице и идем кући и породици”.

Није то био било који дан. Био је то 6. март, Владимиров 42. рођендан.

Кући су га дочекали балони, цвијеће, торта, и што је најважније – Данка и деветогодишњи Вук.

“Били смо пресрећни јер смо опет заједно. Гледајући са ове позиције тек смо свјесни да сам прошао и проживио скоро па невјероватне ствари и да сам жив захваљујући докторима и њиховој великој стручности и знању. Тешко је наћи праве ријечи и захвалити се др Мугоши, као и свим докторима, сестрама и медицинском особљу за сву пажњу, труд, пожртвованост, за професионалност и велику бригу коју су ми указивали на кардиохирургији. Захваљујући великој стручности и знању који су показали у сваком тренутку, све је добро прошло. Колико год да је било тешко и да се у неким моментима није могло рећи ништа позитивно, моја породица и ја смо вјеровали да ће се све добро завршити. Сада опоравак траје, али најтеже је прошло. Идемо даље са новим срцем, у нови живот”.

Након буђења имао сам кошмаре и ружне снове, мада је први осјећај била срећа и помисао – добро да је све ово прошло. А уствари, борба је још трајала. И даље сам био на респиратору који ми је тих 17 дана био спас, али кога је сада требало побиједити…

Упркос свим статистикама и очекивањима, упркос дисекцији аорте и ковиду, Владимир је побиједио.

“Зар ова прича није најбољи доказ да је немогуће ипак могуће уколико вјерујете у љубав, у живот и вјерујете свом срцу да заслужује да живи. Кад тако размишљате, онда се све побрине да дођете у право вријеме у праве руке. А статистика само служи за анегдоте и као доказ да у присуству вјере у чуда она губи свој смисао”, написала је др Снежана Мугоша онога дана када је Владимир отишао кући да са породицом слави живот.

Данка се борила за мене, за Вука, за нас

Моја породица је прошла кроз веома тежак период, али хвала Богу то је сада све иза нас. Данка је имала блажу упалу плућа и пропратне симптоме, али се храбро борила за мене, за Вука, за нас, каже Владимир.

А Данка…она и даље бди над породицом увјерена да љубав заиста чини чуда.

“Тешко је описати како сам се осјећала. Очај, немоћ, ишчекивање… Дан за даном у неизвјесност.. А још Вук са питањима када ће тата доћи кући и како је. Како је…Говорила сам да је добро, али са великом зебњом од неизвјесности шта ћемо сјутра чути. А опет, вјеровала сам да хоће и мора бити добро”, каже Данка.

Помоћ пријатеља добродошла

Кажу да се непријатељи најлакше побиједе када уза себе имате пријатеље. Кажу и да сте јаки онолико колико имате “јака леђа”.

Тако је и са ковидом.

Против њега не можеш сам.

Ни Црна Гора, ни читав свијет.

У овој борби са коронавирусом свака помоћ је добродошла, али и чињеница да нијесте сами.

Европска унија је од избијања пандемије коронавируса до данас, Црној Гори обезбиједила бесповратну финансијску помоћ у вриједности од 53 милиона еура, као и додатних 60 милиона макрофинансијске подршке.

Дио бесповратне финансијске помоћи ЕУ биће усмјерен на изградњу двије нове болнице, за инфективне болести и дерматовенерологију, у оквиру Клиничког центра Црне Горе, док је 40,5 милиона еура намијењено директној буџетској подршци за ублажавање економских посљедица пандемије и подршка је социјалном и економском одговору државних власти.

Од поменутог новца три милиона еура се односило на набавку заштитне и медицинске опреме која је неопходна здравственом систему па је тако обезбијеђено 100 респиратора, десет модерних ултразвучних апарата и 2,25 милиона личне заштитне опреме, укључујући хируршке маске, рукавице, капе, заштитна одијела, кецеље, наочаре, навлаке за обућу…

Светлана МАНДИЋ, Вијести

Прича је награђена на конкурсу за најбољи новински чланак о процесу приступања Црне Горе ЕУ у оквиру пројекта ЕУ4МЕ, који финансира Европска унија