Куга малих преживара (Песте дес петитс руминантс - скраћено ППР), је акутна заразна болест изазвана Морбиливирусом из фамилије Парамyxовиридае. Оболијевају углавном овце и козе, а спорадично могу обољети и дивљи преживари. 

Куга малих преживара је откривена у Обали Слоноваче 1942. године. Од тада, нарочито током и након деведесетих година прошлог вијека, вирус се раширио на шире подручје афричког континента, од сјеверне Африке до Танзаније, и на Блиски Исток, а распрострањен је и у земљама централне, јужне и источне Азије. Од 2014. болест је евидентирана у Турској, а 2018. године је избило жариште и у Бугарској, које је успјешно сузбијено.

Људи не оболијевају од ове болести.

Болест подлијеже обавезном пријављивању.

Вирус који узрокује кугу малих преживача припада групи парамиксовируса. Генетски, сојеви вируса организовани су у четири групе - три у Африци и једна у Азији.

Вирус је осјетљив на алкохол, етер и већину средстава за дезинфекцију, стабилан је на пХ 4,0—10,0. Отпоран је на смрзавање и температуру од 60°Ц у трајању од 60 минута.

Клинички знаци, извори и путеви преношења и ширења болест

Инкубација болести је обично четири до шест дана, али може бити у опсегу од 3 до 10 дана, а најдужи инкубациони период је 21 дан.

Вирус куге малих преживача првенствено инфицира козе и овце. Животиње слабе кондиције и оне ослабљеног имуног система пријемчивије су за вирус, а ток болести је тежи у младих животиња. Говеда и свиње могу бити инфицирани вирусом, развити специфична антитијела, али не показују клиничке знаке болести, а непознато је имају ли улогу у ширењу вируса. Дивљи преживари, попут газела, дивокоза, муфлона, јелена обичног и срна, могу бити инфицирани и показивати клиничке симптоме болести, али њихова улога у епидемиологији није потпуно разјашњена. 

Вирус се преноси блиским контактом између пријемчивих и инфицираних животиња преко аеросола, нарочито приликом кашљања, или секрета (суза, носног исцјетка, слине и фецеса). Излучивање вируса почиње још током инкубације, прије појаве клиничких знака, и може потрајати и до два мјесеца по опоравку што повећава ризик од ширења болести међу пријемчивом популацијом.

Морбидитет код ове болести је од 90- 100%, а морталитет варира од 10 па све до 90% зависно од врсте, старсости и секундарних инфекција, као и од саме вируленције вируса.

Болест се јавља у неколико облика.

Акутни облик болести је најучесталији, а карактерише се повишеном тјелесном температуром (40-42 °Ц), накостријешеном длаком, животиње се отежано крећу и заостају за стадом, депресивне су, апатичне,  смањеног апетита, са серозним па мукопурулентним исцјетком из носа и ока. Јавља се продуктиван кашаљ, последична бронхопнеумонија, оралне ерозије уз појачану саливацију, некротични стоматитис и гингивитис с посљедично непријатним задахом, малена некротична подручја на носној слузокожи. Присутна је и дијареја с посљедичном дехидрацијом која у каснијем стадију болести садржи и примјесе крви. У женки се могу уочити ерозије по слузници вагине и вулве те у гравидних животиња побачај. Смрт код овог облика болести наступа у 70 до 80% случајева у просјеку 10 дана након почетка клиничких знакова. 

Перакутни облик болести се обично виђа у младих коза (старијих од четири мјесеца) када их више не штите колострална антитијела. Карактерише се повишеном тјелесном температуром, а након пет до шест дана 100% инфицираних животиња угињава често без уочљивих ерозивних лезија, дијареје и секундарних бактеријских инфекција. 

Субакутни облик болести је најблажи и упркос томе што је најчешће праћен секундарним инфекцијама није фаталан. Примјећује се благи пораст тјелесне температуре (39 до 40 °Ц), док сви други знакови могу бити одсутни. Мале количине осушеног исцјетка око носних отвора стварају красте и могу погрешно усмјерити дијагнозу према заразном ектиму. 

Субклинички облик болести није праћен клиничким знацима и могуће га је утврдити само серолошким испитивањем.

Диференцијално дијагностички у обзир долазе болест плавог језика, заразни ектим, слинавка и шап, богиње оваца и коза, пастерелоза, контагиозна каприна плеуропнеумонија, кокцидиоза.

Епизоотиолошка ситуација и надзор болести у Црној Гори

Болест је деценијски присутна на афричком и азијском континенту. 

У Црној Гори куга малих преживара никада није потврђена. 

Управа за безбједност хране, ветерину и фитосанитарне послове интензивно прати епизоотиолошку ситуацију по питању ове болести и у складу са анализом ризика предузима све неопходне превентивне мјере у циљу максималног смањивања ризика. За сада, Црна Гора је у процесу стицања статуса земље слободне од куге малих преживара на основу историјског одсуства болести са наше територије.

Према Програму обавезних мјера здравствене заштите животиња за 2021. годину, а ради добијања обимнијих података и информација као својеврсне потврде одсуства ове болести, у свим слуĉајевима када клиниĉки знакови болести упућују на сумњу на кугу малих преживара, укључујући и испитивање узорака од малих преживара када је то диференцијално дијагностиĉки оправдано (плави језик, заразни ектим и сл.). У складу са Програмом, лабораторијска испитивања спроводи Специјалистичка ветеринарска лабораторија која има капацитете и опремљена је за ова испитивања.
Уз подршку АДЕWБ ("Регионал Ацтион он Анимал Дисеасе Ерадицатион ин тхе Wестерн Балканс" - Ан ЕУ фундед пројецт имплементед бy Агрицонсултинг Еуропе С.А. (АЕСА) анд ИСЗЛЕР) израђен је приручник за безбједно прикупљање, паковање и транспорт узорака за дијагностичко испитивање на присуство куге малих преживара.