УН санкције – Либан

Аутор: МИНИСТАРСТВО ВАЊСКИХ ПОСЛОВА ЦРНЕ ГОРЕ

УН САНКЦИЈЕ - ЛИБАН

Споразум из Таифа из 1989. године, који је окончао грађански рат у Либану од 1975. до 1990. године, оцртао је и систем подјеле власти у земљи, предвидио распуштање свих либанских милиција и учврстио "посебне односе" између Либана и Сирије. Више од деценије након завршетка сукоба у Либану, Хезболах, шиитска милицијска група формирана 1982. године, наставила је да дјелује, наводећи сталну потребу за заштитом земље, док је Сирија задржала и значајно војно присуство и несразмјеран политички утицај у Либану . Дана 2. септембра 2004. године, након притиска Сирије да се продужи мандат предсједника Лахоуда, резолуција Савјета безбједности УН-а 1559 позвала је на слободне и поштене предсједничке изборе у Либану, као и на распуштање милиција и повлачење страних (сиријских) снага из земља.

14. фебруара 2005. године, у експлозији коју је изазвао непознати бомбаш самоубица у Бејруту убио је бившег либанског премијера Рафика Харирија и још 21 особу, ранивши још 226. Заслужан за излазак Либана из његовог 15-годишњег грађанског рата, Харири је поднио оставку у октобру 2004. због сиријског мијешања у Либан и притиска да се предсједник Лахуд којега подржава Сирија задржи на функцији. Његова смрт изазвала је низ демонстрација познатих као Цедар Револуција, што је довело до коначног повлачења сиријских трупа из земље у априлу 2005. године, након скоро три деценије војног присуства. С обзиром да су многи сумњали да су Сиријци и Хезболах умијешани у убиство, каснија истрага Хариријевог атентата довела је до даљих политичких превирања у већ подијељеној земљи.

Дана 15. фебруара 2005. године, дан након убиства Харирија, Савјет безбједности је издао предсједничко саопштење у којем позива Владу Либана да приведе правди одговорне и тражи од генералног секретара УН да извијести о околностима, узроцима и последицама терористичког акта (С/ПРСТ/2005/4). Француска, чији је предсједник Жак Ширак био посебно близак Харирију, била је посебно активна у рјешавању овог питања. Генерални секретар УН-а послао је мисију за утврђивање чињеница у Бејрут крајем фебруара. Њихов коначни извјештај, достављен крајем марта 2005. године, препоручио је успостављање независне међународне истраге о нападу. Међународна независна истражна комисија УН-а (УНИИИЦ), задужена за прикупљање доказа и помоћ либанским властима у њиховој истрази терористичког напада од 14. фебруара, основана је 7. априла 2005. године. Резолуцијом СБ УН 1595. Први извјештај Комисије, достављен 19. октобра 2005. године, нагласио је да је атентат извела група са значајним ресурсима, организацијом и способностима и указао на умијешаност либанских и највиших сиријских безбједносних званичника у напад (С/2005/662).

Комитет Савјета безбједности у вези са Суданом основан је 29. марта 2005. године, у складу са резолуцијом 1591 (2005), како би надгледао релевантне мјере санкција и обављао задатке које је Савјет поставио у ставу 3 (а) исте резолуције.

Ембарго оружја

Савјет безбједности је први пут увео ембарго на оружје свим невладиним субјектима и појединцима, укључујући Џанџавид, који дјелују у Дарфуру усвајањем Резолуције 1556 (2004) од 30. јула 2004. године. Режим санкција је измијењен и ојачан усвајањем Ррезолуције 1591 (2005), који је проширио опсег ембарга на оружје како би укључио и све стране у споразуму о прекиду ватре у Нџамени и све друге зараћене стране. Спровођење ембарга на оружје додатно је ојачано Резолуцијом 1945 (2010) од 14. октобра 2010. године.

Циљане санкције

Резолуцијом 1591 (2005), Савјет је наметнуо забрану путовања (став 3 (д)) и замрзавање имовине (став 3 (е)) појединцима које је одредио Комитет. На консолидованој листи забране путовања и замрзавања имовине Комитета налазе се три особе, које је Савјет одредио резолуцијом 1672 (2006) од 25. априла 2006. године. Резолуцијом 2035 (2012) од 17. фебруара 2012. године, Савјет је одлучио да Критеријуми за уврштавање наведени у ставу 3 (ц) Резолуције 1591 (2005) такође се примењују на субјекте.

Комитет Савјета безбједности основан у складу с Резолуцијом 1636 (2005) основан је да региструје лица која је Међународна независна истражна комисија („Комисија“) или Влада Либана означила као осумњичене за умијешаност у терористички бомбашки напад у Бејруту, Либан, 14. фебруара 2005. године, у којем су убијени бивши либански премијер Рафик Харири и још 22 лица.

Резолуције

Резолуцијом СБ УН 1595 (2005), донесеном 2005. године, одлучено је да се успостави међународна независна истражна комисију са сједиштем у Либану како би помогла либанским властима у истрази свих аспеката овог терористичког акта, укључујући помоћ у идентификацији његових починилаца, спонзора, организатора и саучесника. Позива се либанска влада да осигура да се налази и закључци истраге Комисије у потпуности узму у обзир. Одлучује се да Комисија: а) ужива пуну сарадњу либанских власти; б) има овлашћење да прикупља све додатне информације и доказе; ц) ужива слободу кретања широм либанске територије; д) да буде обезбијеђена објектима и особљем неопходним за обављање својих функција. Тражи се од генералног секретара УН да се хитно консултује с либанском владом како би се олакшало оснивање и рад комисије те такође тражи да о томе извијести Савјет и обавијести га о датуму када Комисија почиње с пуним радом; такође тражи од главног секретара да без одлагања предузме кораке, мјере и аранжмане потребне за брзо успостављање и пуно функционирање Комисије; упућује се Комисија да утврди поступке за спровођење своје истраге; тражи се од Комисије да заврши свој рад у року од 3 мјесеца и овлашћује се генерални секретар да продужи рад Комисије за даљњи период који не прелази 3 мјесеца, те се тражи да се о томе обавијести Савјет безбједности, а од Комисије се тражи да извјештава Савјет о закључцима своје истраге и тражи се од генералног секретара да усмено ажурира Савјет безбједности о напретку Комисије свака 2 мјесеца током рада Комисије или чешће по потреби.

Резолуцијом СБ УН 1636 (2005), донесеном 2005. године, с крајњом се забринутошћу прима на знање закључак Комисије да постоје конвергирајући докази који упућују на умијешаност и либанских и сиријских званичника у овај терористички чин. Одлучуено је да се оснује Комитет Савјета безбједности који се састоји од свих чланова Савјета који ће обављати задатке описане у анексу ове резолуције. Поздравља се одлука генералног секретара УН да продужи мандат Комисије до 15. децембра 2005. године, како је одобрио Савјет безбједности у својој Резолуцији 1595 (2005), и одлучује да ће продужити мандат даље ако то препоручи Комисија и на захтјев либанске владе. Одлучује се да: (а) Сирија мора притворити оне сиријске званичнике или појединце за које Комисија сматра да су осумњичени за умијешаност у планирање, спонзорисање, организовање или извршење овог терористичког чина, те их ставити на располагање Комисији; (б) Комисија ће у односу на Сирију имати иста права и овлашћења као што је наведено у ставу 3 Резолуције 1595 (2005), а Сирија мора у потпуности и безусловно сарађивати с Комисијом на тој основи; (ц) Комисија ће имати овлашћење да одреди локацију и модалитете за разговор са сиријским службеницима и појединцима које сматра релевантним за истрагу; инсистира на томе да се Сирија не мијеша у либанске унутрашње ствари, било директно или индиректно, да се суздржи од било каквог покушаја усмјереног на дестабилизацију Либана и да савјесно поштује суверенитет, територијални интегритет, јединство и политичку независност ове земље.

Резолуцијом СБ УН 1644 (2005), донесеном 2005. године, одлучено је, како је препоручила Комисија и затражила либанска влада, да продужи мандат Комисије, како је наведено у резолуцијама 1595 (2005) и 1636 (2005), првобитно до 15. јуна 2006. године; тражи од Комисије да извјештава Савјет о напретку истраге свака 3 мјесеца од усвајања ове резолуције, укључујући и о сарадњи примљеној од сиријских власти, или било када прије тог датума ако Комисија сматра да таква сарадња није у складу са захтјевима ове резолуције и резолуција 1595 и 1636; овлашћује Комисију, на захтјев либанске владе, да прошири своју техничку помоћ, према потреби, либанским властима у вези с њиховим истрагама о терористичким нападима почињеним у Либану од 1. октобра 2004. године, и тражи од генералног секретара да у консултацијама са Комисијом и либанском владом да изнесу препоруке за проширење мандата Комисије како би укључиле истраге о тим другим нападима; тражи од генералног секретара да настави да пружа Комисији подршку и ресурсе потребне за обављање њених дужности.

Резолуцијом СБ УН 1686 (2006), донесеном 2006. године, одлучено је се да продужи мандат Комисије до 15. јуна 2007. године. Подржава се намјера Комисије да прошири своју техничку помоћ либанским властима у вези с њиховим истрагама о терористичким нападима почињеним у Либану од 1. октобра 2004. и тражи се од генералног секретара УН да пружи Комисији подршку и ресурсе потребне у том погледу ; тражи се од Комисије да настави да извјештава Савјет о напретку истраге на тромјесечној основи или у било које друго вријеме када сматра прикладним; одлучено је да се и даље бави овим питањем.

Резолуцијом СБ УН 1748 (2007), донесеном 2007. године, Савјет је потврдио своју спремност да настави помагати Либану у потрази за истином о терористичком нападу 14. фебруара 2005. године, у којем су убијени бивши премијер Рафик Харири и још 22 особе, Савјет безбједности је продужио, до 15. јуна 2008., мандат Међународне независне истражне комисије коју је основао да истражи тај напад.

Приступ санкционој листи

Санкциони комитет СБ УН за Либан

Санкциони комитет СБ УН за Либан, у складу са резолуцијом СБ УН 1595 (2005) која се односи на Ирак надзире санкције које је увео Савјет безбједности УН.

Интернет страници овог комитета могуће је приступити преко сљедећег линка:

хттпс://www.ун.орг/сецуритyцоунцил/санцтионс/1636 .

Смјернице комитета СБ УН за Либан доступне су на сљедећој интернет страници:

хттпс://www.ун.орг/сецуритyцоунцил/санцтионс/1636/гуиделинес .

Циљеви санкција

Борба против тероризма, подршка судском процесу

Врста санкција