Павле Горановић за магазин "Еxцлусиве": Култура - Истински бренд Црне Горе

- Те двије позиције јесу супротне, али надам се не и посве супротстављене. умјетност је за мене била и остала истинска страст, начин откривања себе и јединствени улазак у особен свијет фантазија. Функција министра културе носи висок степен одговорности, те изискује прецизност, одлучност и константно дјеловање у правцу очувања и ширења домета црногорске културе. ту је неопходно стално имати на уму стратегије у оквиру којих се дјелује, те норме које не остављају простора за импровизације. С друге стране, увјерен сам да управо захваљујући стваралачком искуству боље могу да осјетим потребе једног културног система чијем одржавању и развоју, са ове позиције, настојим да допринесем. Стога сматрам, или бар вјерујем, да није сасвим немогуће, како сте рекли, “помирити” те двије стране. напротив, иако различите, оне свакако могу и да допуњују једна другу: у промишљању суштинских потреба умјетника и културног система од стране политичара и супротно, промишљању умјетника о стварним могућностима које национална културна политика може пружити ствараоцима и публици. Без намјере да упоређујем, некад су многи свјетски писци имали прилично “непоетска” занимања: елиот је био банкар, Бен - љекар... Мој првенствени осјећај (бити пјесник!) могу да занемарим, али никако да заборавим... то је трајни, изабрани и даровани, тјескобни и радосни, али дубоко проживљени жиг мог бивствовања. узвишеност и стид, незамјенљива чаролија. “ако је неко пјесник, онда је то у сваком тренутку” - тако мисли Борхес.

Да ли те двије функције увијек морају бити опречне?

Стваралачки процес тражи различите форме, допушта вам да гријешите и да коригујете оно на чему радите, у мјери коју као стваралац одређујете сами. Политика не дозвољава ту врсту “креације”. Као што рекох, те двије стране могу користити једна другој, али су у најопштијем опречне. Да ли увијек мора бити тако? Вјероватно да не мора, али сматрам да претјерано приближавање ове двије стране носи своје ризике. Барем по једну од њих. углавном, нијесам бјежао од искушења, а ова су, признаћете, врло посебна.

Зашто сте безбрижне дане успјешног и награђиваног умјетника замијенили функцијом и рјешавањем државних проблема?

То је питање које неријетко и сам себи постављам. Посао који обављам свакако одузима вријеме које бих посветио стваралаштву, али морам рећи, не сасвим. Писање нијесам, и сигурно да не бих замијенио неким другим послом, вјероватно зато што га прије сматрам задовољством и привилегијом, па је тиме и незамјенљиво. Једнако тако сматрам привилегијом и сам избор на мјесто министра културе у држави која баштини тако вриједно и разноврсно културно богатство и која је препозната по бројним изванредним ауторима из свих области стваралаштва.

Да ли сте задовољни правцем којим се креће култура у Црној Гори?

Морам рећи да сам врло оптимистичан када је у питању културни развој наше државе. Захтјеви савремених токова у овој области нијесу једноставни, али је пракса у посљедњих десет година показала да културни идентитет Црне Горе има стабилне темеље, са којих је, онда, сасвим логично ићи путем прогреса. Истакао бих да Министарство културе предано ради на константној афирмацији тог разноликог културног идентитета, који препознајемо као највећи потенцијал за очување унутрашњег склада савременог црногорског друштва. на тим основама градимо и међународну афирмацију наше културе, а то говорим имајући на уму успјехе наших стваралаца и културних дјелатника. такође, активности самог Министарства које иницира и подржава низ билатералних и мултилатералних сарадњи на пољу културног дјеловања, доприносе укупној препознатљивости Црне Горе у иностранству. на ту културу, с пуним правом, данас гледамо између осталог као на могућност покретача развоја, јер Црна Гора има изузетне потенцијале.

Какав имиџ културе у Црној Гори бисте вољели да остварите?

Прије свега, волио бих да се на сваком кораку с више сензибилитета и разумијевања посматра ова област. Да имамо више свијести о значају културе за сваког појединца и за друштво у цјелини. тиме ћемо несумњиво бити и самосвјеснији. то би свакако био имиџ савремене европске државе која на чврстом темељу особености своје културе, његује добру комуникацију са европским и свим другим културама. Једино на тај начин Црна Гора може опстати као видљив и важан ентитет на свјетској културној мапи, што не сматрам опцијом, већ обавезом. Култура може и морала би бити наш истински бренд. такође, желио бих што снажнију унутрашњу повезаност када је ријеч о различитим срединама, манифестацијама, догађајима, да постоји више размјена и да једни другима у Црној Гори не будемо непознаница, већ да градимо културну препознатљивост са свим различитостима које су заправо највеће богатство.

На који пројекат сте као министар културе посебно поносни?

Поносан сам на сваки успјех црногорских умјетника свих генерација, а посебно младих стваралаца; на успјехе удружења, институција, јер су њихови резултати најбоље признање за државу
Црну Гору. Посебно ме радују међународне потврде вриједности наше културе, као и бројни пројекти који заслуже одјек
ван наших граница. Веома сам срећан кад видим посвећеност умјетника, вјеру у то што раде, иако заслужују више пажње, подршке и разумијевања од свих.

Да ли имате још неке хобије, пасије? Да ли жалите што се нисте неким својим талентима више посветили?

Углавном има тренутака када жалим за писањем. Зато ми дозволите да вам одговорим стиховима из пјесме “Како се стварала поезија”.Хоћу ли икад зажалити што сам мимо књига траћио вријеме?
Дали ћу у свему, кад оде љепота, кад начне пропадање кад се назре губилиште...
Да ли ћу и себи нешто остати дужан? Хоћу ли икад себе прекорити
уз књижевност, волим сликарство, друге умјетности. Имам неке дјечачке пасије и интересовања која не напуштам, нити желим; нека веома необична колекционарства...

Да ли својим дјелима приступате више са филозофског или књижевног становишта?

Филозофија је без сумње оставила траг на моје стваралаштво, тако да се у просторима “пјевања и мишљења” налазим као у неком предјелу између сна и стварности. Између двије тишине, између двије несанице. Промишљање о бићу - а кад кажем “о бићу” мислим на човјека, на оног саучесника или двојника, сродника коме су твоје ријечи и мисли блиске -у сржи је тог стварања. Књижевност је за мене сумња из самог срца настала. отуда је она увијек близу филозофије. наравно у другој, неупоредиво суптилнијој врсти израза. те су нити умрежене или ускомешане, јер су уствари одраз саме душе. Блиска ми је она Христићева тежња за идеалом који обухвата уједно личност пјесника и филозофа. недостижан је тај идеал, што не значи да га, као и друге идеале, не треба имати на уму.
За књижевно стваралаштво добили сте низ признања и награда. Коју бисте награду посебно издвојили?

Не бих да будем патетичан, али збиља ми највише импонује када се неко препозна и сроди с неким мојим ријечима. наравно да награде значе, оне су ипак потврда да све није било сасвим узалудно и непрочитано; постоји мањак искрености када неко каже да за признања не хаје. Имао сам срећу (јер за награде ипак треба имати мало среће) да сам награђиван на својим књижевним почецима. Све награде су ми значајне, али бих ипак издвојио “Мирослављево јеванђеље”, јер се додјељује сваке друге године и то за најбоље књижевно, историографско и публицистичко дјело у том периоду, и јер је ријеч о престижној, државној награди. Исто тако, не могу да не кажем да је немјерљив ужитак када, након више верзија и сажимања, доспијем до краја неког књижевног текста, па макар се на трен он учинио успјелим.

Када бисте морали да одредите исходиште вашег књижевног истраживања и крајњи циљ тог пута, како би гласило?

Тешко је свести то трагање на један исказ, иако сви који пишу томе стреме. За мене је књижевност покрет који нас може избавити, а пјесничко је биће необичан сусрет дара, имагинације и једне врсте дрскости. Књижевност је чудан начин самооткривања, јер вас резултати често зачуде. Кретање у том лавиринту је непредвидиво и неухватљиво. Исходиште би могао бити један “Град пуног мјесеца”, који само још у сјећањима живи.

Које су књиге инспирисале ваше одрастање?

“Све што можете да замишљате имајући пред очима своје дјетињство - добро је”, на уму ми је та рилкеова реченица из “Писама једном младом пјеснику”. Моје одрастање обиљежио је мирис књига из очеве библиотеке (енциклопедије и рјечници, монографије земаља и градова), танке књиге превода италијанских пјесника, она никад заборављена лектира, “ластавица”. Касније сам сазнавао књиге које ће ме одредити.

Које је ваше идеале из дјетињства и младости демантовала, уништила стварност?

Као што видите, дјетињство сматрам вјероватно и најважнијим периодом у животу, па зато не допуштам рушење тог наивног али потребног свијета. а сјећања већ ништа не може уништити… ону атмосферу из пјесме “Био сам једном новембар” Миладина Шобића, цинобер боја кровова, почетак сазнавања поезије, поглед из западне собе, један стари очувани форд таунус с двоје врата, једну дугу, најдужу утакмицу на гимназијском игралишту, по киши, први дани јуна... Можда то никоме више ништа не значи, али ти идеали су трајни, попут рокенрола.

За које се још увијек неустрашиво борите?

“Ноћас бих хтио себи дјечаку да личим”, тако пише Вито николић, а ја бих волио да ме тај осјећај никада не напусти. Сматрам да ме тај период неизљечиво одредио. такви идеали су ми блиски, јер су нетакнути, најискренији. Зато што су пуни емоција, пријатељства и солидарности.

Колико имате слободног времена и како волите да га проводите?

Било би добро када би све слободно вријеме било налик на шансоне Жака Брела... овако, нека се издвоје градови и фасцинација фудбалом. Игра је изнад свега: вриједи такво дописивање са стварношћу.