Ђукановић: Црногорци с поносом баштине велико и умно дјело Његошево

Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић уручио је вечерас Његошеву награду, једно од најзначајнијих државних признања, књижевнику Јовици Аћину.

Признање је Аћину додијељено за роман “Сродници”, објављен 2017. године.

Како је приликом вечерашње додјеле истакао предсједник Ђукановић, сасвим је природно што је Црна Гора утемељила и деценијама одржала књижевну награду која носи његово име, у знак поштовања према владару, пјеснику и филозофу, чија је мисија била да Црногорце приближи просвијећеним народима.

Као што стваралаштво Петра ИИ Петровића посједује универзални печат и надилази наше границе, и ово се признање додјељује писцима са некада југословенских, а сада регионалних простора. Тако и Црногорци с поносом баштине велико и умно дјело Његошево, које је уједно духовно насљеђе свих мислећих људи, посебно на просторима које је и сам зближавао. Његошево дјело, та луча бесмртна, има истински завичај у предјелима слободе и духа. „Наша земља, мати милионах“, каже Пустињак Цетињски: пјевајући о човјековом усуду у свом и пређашњем времену, али и са ријетким пророчанским даром. Сва црногорска времена стапају се у златни вијенац његових стихова. Они су и подсјетник и путоказ нашег опстајања - истакао је он.

Посебне честитке, предсједник је упутио овогодишњем лауреату.

Књижевност као бесконачно трагање разумијева и српски књижевник Јовица Аћин, овогодишњи добитник Његошеве награде за роман „Сродници“. Његова блискост с јунацима, саосјећајност и хуманистичка нота у бројним књигама је трагање за смислом живота. Управо као што је и дјело писано у стваралачкој осами – у блиској коресподенцији са самотничком позицијом коју је одабрао наш Његош: „Дужност ми је тихост, дужност ми је мудрост.“ Несвакидашња посвећеност писаној ријечи којој је деценијама предан Јовица Аћин, као приповједач, есејиста, романописац, преводилац и уредник, овјенчана је овим признањем - додао је предсједник Ђукановић.

Овогодишњи лауреат нагласио је да захваљујући онима који су његово дјело изабрали да буде одликовано наградом која носи име великог пјесника, а чијим духом би могао да се дичи васколики свијет, жели да упути неколико речи о фикцији, не марећи да ли ће те речи напослијетку бити схваћене као похвала или куђење тога о чему ће говорити.

Мислим да би тај мој наум Раде Томов, устоличен и наречен као Петар ИИ Петровић Његош разумио.

Слобода којој је Његош у своме пјесништву стремио остаће му споменик. То пјесништво, које као да непрестано „пречишћа свијет на решето“, поникло је овдје, у овим крајевима, под овом планином понад Цетиња, и ја, рођен и као писац дозрео у равници, у виноградима и кукурузиштима, на обалама спорих и због повијених врба и витих јабланова зелених ријека, осјећам братску присност између свог равничарског и Његошевог планинског корака који даје магијски ритам ријечима налик литицама са којих су изњедрене. При томе сам свакад свјјестан да су, због песникове стамености, лишене унутрашњих расјелина, наши кораци неупоредиви, и да његови сежу до тачке послије које нема повратка и о којој је као мјесту духовне слободе, чак и данас, у нашим пјесништвима могућно само сањати.

То сневање нипошто није одустајање од слободе коју ће фикција изборити у дјелу, него је, напротив, основа од које полазимо у стварању. Пјесничко стварање отвара простор у којем ће пишчева фиктивна слобода дотакнути реалну. Мени је Његош, док сам га читао, омогућио да то спознам. И ја сад, са свим оним што сам написао и још исписујем, сваки пут изнова то искушавам. У томе је мој дуг Његошу. Никад се не смањује. Данас, примивши јединствену награду названу по њему, бива само видљивији - рекао је Аћин.

Присутнима се обратио и члан Жирија Иван Ловреновић који је казао да нас је вечерас једне другима довео Велики Његош и Јовица Аћин, сјајни писац и умни књигознанац, овогодишњи Његошев лауреате, те књижевност као њихов заједнички духовни медиј, заједничка мука и страст.

Има једна особина којом је наткриљено све што је писац и интелектуалац Аћин у својему животу радио и стварао, што ради и ствара и данас, као какав мали, добро устројен институт. То је чињеница, за прилике у нашем свијету равна чуду, да је то све резултат индивидуалног прегнућа, вјере, страсти и знања, изван било каквих форми припадања-групних, институционалних и политичких. Особина је то коју никада није довољно нагласити. Чисти рад великог талента, ума и знања, удружених у унутарњој увјерености у смисао - закључио је он.

Одлуку о овогодишњем добитнику Његошеве награде донио је Међународни жири у којем су били Богомил Ђузел из Сјеверне Македоније, Иван Ловреновић из Босне и Херцеговине, Русанка Лyапова из Бугарске, Душан Шаротар из Словеније, Гојко Тешић из Србије, Миљенко Јерговић из Хрватске и Влатко Симуновић из Црне Горе.

Иначе, Жири је ове године разматрао укупно 21 књигу аутора који припадају јужнословенској књижевности.

Према мишљењу Жирија, Аћинов је роман написан “поступком мајстора који суверено влада умијећем приповиједања, једнако као и градњом врло сложене романескне структуре”.

На први поглед „Сродници“ се могу учинити као постмодернистичка игра у којој се и са читаоцем рачуна као с актером. Но удио фино подложене ироније и аутоироније, присутан у подслоју текста, разоткрива овај Аћинов роман као дјело које своје постмодернистичко поријекло доводи у питање и докида, растварајући се као роман с многим озбиљним значењима. „Сроднике“ је могуће гледати и као својеврсну круну досадашњега Аћиновог књижевног опуса, који је у свим својим разгранатим видовима (приповједачком, есејистичко, романсијерском, преводилачком, уредничком) дјело једне чудесне и потпуне посвећености и преданости књижевности као животном избору“ - стоји у образложењу Жирија.

Његошева награда додјељује се од 1963. године, када је први пут уручена књижевнику Михаилу Лалићу. Првобитно је додјељивана једном у три године, и то све до 1997, када је услиједио дисконтинуитет. Од 2013, Његошева награда додјељује се сваке друге године.

Фото: Линк

Видео: Yоутубе