Нове одлуке Европског суда за људска права у односу на Црну Гору

Дана 30. марта 2023. године, Европски суд за људска права у Стразбуру донио је једногласно три ОДЛУКЕ у односу на Црну Гору у предметима K.P.M. LIMITED против Црне Горе (представке бр. 38448/21 и 60069/21), Радивојевић против Црне Горе (представка бр. 48908/16) и Секас Д.О.О. против Црне Горе (представка бр. 33308/21) и одлучио да представке избрише са листе предмета, будући да су стране у предметима K.P.M LIMITED и Радивојевић закључиле пријатељско поравнање, док је у предмету Секас Д.О.О. утврдио да више није оправдано наставити са испитивањем представке, имајући у виду да је Влада Црне Горе једностраном декларацијом признала повреду конвенцијског права.

Наведени предмети, Влади Црне Горе комуницирани су од стране Европског суда, као предмети који представљају добро установљену судску праксу (“well-established case-law“), заједно са приједлозима за закључење пријатељског поравнања између страна у поступку, будући да се ради о репетитивним предметима, који се односе на различите аспекте права на правично суђење из члана 6 Конвенције, који су чињенично и правно слични предметима који су раније разматрани од стране Европског суда.

У предмету K.P.M. LIMITED против Црне Горе, подносилац представки – привредно друштво, изнијело је жалбене наводе Европском суду, указујући на повреду права на суђење у разумном року од стране Уставног суда Црне Горе, будући да су поступци које је водило пред тим судом трајали око 4 (четири) године. Имајући у виду да су се обје представке које је поднијело наведено привредно друштво, односиле на исто правно питање, Европски суд је одлучио да представке споји и о истима одлучи једном одлуком.

Надаље, у предмету Радивојевић против Црне Горе, подносиоци представке жалили су се Европском суду због неизвршења правоснажне и извршне судске одлуке у извршном поступку који је трајао укупно 4 године 10 мјесеци и 21 дан.

Коначно, предмет Секас Д.О.О. против Црне Горе односи се на повреду права на приступ суду у поступку пред Уставним судом Црне Горе, који је уставну жалбу подносиоца представке - привредног друштва одбацио као неблаговремену, иако је иста, у складу са законским нормама, била поднијета том суду у предвиђеном року.

Подсјетићу вас да је право на правично суђење „једно од основних начела сваког демократског друштва у смислу Конвенције”. Право на правичну расправу пред судом мора се тумачити у свијетлу Преамбуле Конвенције, по којој, inter alia, владавина права представља дио заједничког насљеђа Високих страна уговорница. Захтјев за правичност односи се на цјелину поступка, како би се утврдило да ли је спроведен у складу са захтјевима у погледу правичне расправе, који подразумијева право на расправу пред независним и непристрасним судом у разумном року, уз поштовање свих процесних гаранција.

Важно је истаћи и то да се право на правично суђење примјењује на све фазе судског поступка за „одлучивање о грађанским правима и обавезама”, што не искључује фазе које слиједе након  доношења пресуде о меритуму. Извршење пресуде коју изрекне било који суд стога се мора сматрати саставним дијелом „суђења” у смислу члана 6 Конвенције.

Као заступник Црне Горе пред Европским судом за људска права, користим ову прилику да још једном укажем на неопходност превентивног дјеловања свих националних органа, а нарочито Уставног суда Црне Горе, који кроз уставносудску контролу појединачних аката, као посљедња инстанца на националном нивоу, има обавезу да препозна и исправи повреду људских права и слобода прије подношења представке Европском суду.

Дјелотворност уставне жалбе пред Уставним судом, подразумијева не само да Уставни суд, кроз испитивање уставне жалбе донесе одлуку којом ће процесно или мериторно одлучити о одређеној уставној жалби, већ и да национални органи, у свом даљем поступању, у случају постојања повреде, исту отклоне и своју судску праксу ускладе са стандардима и праксом Европског суда, тумачећи национално право у духу Конвенције.

Постојање дјелотворног правног лијека у националним оквирима треба да доведе до смањења броја предмета који би били поднијети Европском суду од стране наших грађана, чиме би се предуприједио ризик од потенцијалне материјалне штете, коју би наша држава била у обавези да плати на име правичног задовољења због повреде људских права.

Коначно, истичем да предметне одлуке Европског суда представљају подсјетник и апел свим националним органима да у свом раду досљедно примјењују стандарде и праксу Европског суда, те да право тумаче у духу Конвенције, како би обезбиједили адекватну и дјелотворну заштиту темељних људских права и слобода, те спријечили њихово кршење, а самим тим и плаћање материјалне одштете из буџета Црне Горе.