Од енглеске краљице до иранског ајатолаха

У основним одредбама Устава Црне Горе, прописани су темељи уставно-правног поретка на којим је устројена црногорска држава. Још од француске буржоаске револуције, уз одређене модификације, демократска друштва почивају на тзв. тродјелној подјели власти. Црна Гора припада тзв. парламентарним демократијама, гдје извршна власт припада Влади, која је подређена Скупштини као легитимном представништву грађана, који свој суверенитет остварују непосредно, али и преко слободно изабраних представника – посланика. Поред Скупштине и Владе, Устав прописује да судску власт врши суд, као и да однос власти почива на равнотежи и међусобној контроли, при чему је свака власт ограничена Уставом и законом. У одредбама члана 11 Устава, који дефинише подјелу власти, наводи се да „Црну Гору представља предсједник Црне Горе“, као и да „уставност и законитост штити Уставни суд.“ Уколико би државу посматрали као неку комплексну материју или предмет, члан 11 би несумњиво био њен атом односно основна градивна јединица из које све произилази и чије цијепање, како у природи, тако и метафорички увијек има катастрофалне посљедице.

Предсједник Црне Горе је својим указом од 16. марта 2023. године, „на основу члана 92 став 3 Устава Црне Горе ("Службени лист Црне Горе", бр. 1/7 и 38/13)“ распустио 27. сазив Скупштине Црне Горе. Без намјере да се поново елаборирају одредбе члана 92 Устава, којим су у ставу 1 и 2 експлицитно прописани услови када се Скупштина распушта и чије испуњење мора претходити активирању става 3 истог члана, односно стварања могућности да предсједник једним деклараторним актом, какав и јесте предсједнички указ, констатује чињеницу да је Скупштина распуштена, потез одлазећег предсједника Ђукановића је створио много веће проблеме. Поставља се забрињавајуће питање - Има ли систем превентивни механизам да заштити сам себе?

Вратимо се на тренутак на члан 11 и структуру власти, који предсједника препознаје само некога ко представља државу и чије надлежности из члана 95 Устава заиста дефинишу његову улогу као претежно церемонијалну, без неких већих овлашћења чак и у сфери извршне власти коју, у одређеним сегментима, врши заједно са Владом. С друге стране, Уставни суд представља контролора чији је примарни смисао да систем држи у оквирима Устава и закона. У случају да нека грана власти, било да је ријеч о Скупштини, Влади или суду, одлучи да својим противуставним или противзаконитим дјеловањем угрози уставне норме, управо је улога Уставног суда да, као „чувар“, то спријечи и исправи.

Уколико се овакав указ предсједника третира као појединачни акт, онда Уставни суд једино у односу на противуставно дјеловање предсједника нема ефикасан и благовремени превентивни механизам, који био у стању да спријечи настајање штетних посљедица по систем. Овако формулисани предсједнички указ, гдје се предсједник искључиво позива на члан 92 став 3 Устава и тиме распушта Скупштину, ствара јединствени преседан којим се цијепа атом уставно-правног поретка. Сваки будући предсједник може од слова до слова преписати указ који је донио Ђукановић, мијењајући само број сазива Скупштине која се распушта и без икаквог ограничења распустити двије гране власти и то непосредно законодавну, коју су грађани изабрали на слободним изборима са мандатом у складу са Уставом, а посредно и сваку извршну власт коју је та скупштина изабрала. Чак иако би се након таквог потеза предсједника покренуло питање његовог разрјешења од било ког сазива Скупштине, то не доводи до било каквог повраћаја у пређашње стање, односно не би довело до „враћања мандата“ сазиву Скупштине који је на тај начин распуштен. Такав акт у правном поретку добија сљедеће карактеристике: не може се преиспитати од било кога, нема могућности превентивног дјеловања у односу на његове посљедице, објављује се у Службеном листу без обзира на процесне и/или мериторне пропусте, има могућност да дјелује ван оквира Устава, има моћ да распушта легитимно изабрано представништво грађана, скраћује мандат и извршној власти која произилази из законодавне власти, а зависи од дискреционе воље једног човјека.

Ради бољег разумијевања, замислимо сљедећу ситуацију. Будући предсједник, ко год он или она био/ла, током свог мандата неким својим чињењем наизглед почини повреду Устава. Према члану 98 Устава, „поступак за утврђивање да ли је предсједник Црне Горе повриједио Устав може покренути Скупштина, на предлог најмање 25 посланика“. Ставом 5 истог члана је прописано да „одлуку о постојању или непостојању повреде Устава доноси Уставни суд и без одлагања је објављује и доставља Скупштини и предсједнику Црне Горе“, а ставом 6 да „предсједника Црне Горе Скупштина може разријешити када Уставни суд утврди да је повриједио Устав.“ У ситуацији кад, примјера ради, Уставни суд утврди да је заиста учињена повреда од стране предсједника, а прије него Скупштина на сједници донесе акт о разрјешењу, тај предсједник донесе исти указ који је донио и одлазећи предсједник Ђукановић и мимо испуњења услова из члана 92 став 1 и 2, са искључивим позивањем на члан 92 став 3 Устава, распусти тај сазив Скупштине који је иницирао наведени поступак и распише изборе. Све и да након избора нови сазив Скупштине разријеши предсједника на основу одлуке Уставног суда, сазив који је иницирао поступак разрјешења је тиме извршио „самоубиство.“

Парламентарни избори 11. јуна су неминовност и пожељно рјешење за излазак из политичке кризе. Оно што након избора остаје као питање, јесте како ћемо третирати потенцијалну правну атомску бомбу у рукама неодговорних предсједника и да ли смо од „енглеске краљице“ дошли до иранског ајатолаха, од церемонијалне фигуре до врховног ауторитета, од репрезента државе до њеног господара?