Шоћ: Предсједник избјегава уставом прописане обавезе, дужан је да предложи мандатара

Савјетник за правна питања предсједника Владе Црне Горе Иво Шоћ коментарисао је недавна политичка дешавања у вези са обавезом Предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да изабере новог мандатара за састав нове Владе.

Политичка криза у Црној Гори која је настала падом 43. Владе, довела је до уставно-правних дилема о правима и обавезама које произилазе из уставних норми чије тумачење ствара недоумице у стручној и лаичкој јавности. Једно од актуелних јесте питање рока за предлог мандатара од стране предсједника Црне Горе.

Одредбама члана 103 став 1 Устава прописано је да “Предсједник Црне Горе предлаже мандатара у року од 30 дана од дана конституисања Скупштине”, док са друге стране Устав не прописује рок за предлагање мандатара у случају изгласавања неповјерења Влади, или на примјер хипотетички случај смрти предсједника Владе, у којој ситуацији би такође било нужно да постојећи састав Скупштине изабере новог предсједника Владе.

Скупштина Црне Горе је 19. августа изгласала неповјерење 43. Влади Црне Горе и тиме предала механизам у руке господина Ђукановића. Предсједник Црне Горе је након тога приступио консултацијама са представницима политичких партија заступљених у Скупштини ради предлагања мандатара, при чему је као крајњи рок одредио 19. септембар. Иако је разумљиво да је Предсједник аналогном примјеном члана 103 Устава одредио 30 дана од дана изгласавања неповјерења Влади, третирање овог рока као императивног или преклузивног је у потпуности без правног упоришта. Како Устав не познаје наведени рок, изузев “30 дана од дана конституисања Скупштине”, јасно је да “његово пропуштање” не производи било какве посљедице. Напротив, ријеч је о дискреционом року који је предсједник одредио у складу са већ устаљеном праксом, а не са позивом на одређени члан Устава. Такође, образложење да у досадашњим консултацијама и општепознатом ставу политичких партија заступљених у Скупштини, није увјерен да господидин Лекић има подршку за мандат, показује јасно избјегавање уставних обавеза. Аргумент је једнако валидан као и аргумент да постоји сумња да су достављени потписи посланика фалсификовани. И поред тога, уколико је предсједник код одређивања рока од 30 дана пошао од одредби члана 103 став 1, нејасно је зашто је пропустио да уважи и други дио исте норме према којој “предсједник предлаже мандатара”. Другим ријечима, предсједник би имао обавеза да предложи неког другог за мандатара у том року, ако не господина Лекића. Закључак је да је предсједник парцијално примијенио члан 103, на начин што је створио обавезу рока за консултације за партије, али не и обавезу за себе да предложи мандатара. Штавише, рок је такав да обавезује предсједника да предложи мандатара, а не политичке партије да приступе консултацијама. Оправдање да се партије нису појавиле на консултације створило би преседан према коме би, после сваких избора, избјегавање неког политичког субјекта да се одазове на консултације код Предсједника онемогућило предлагање мандатара, што је правни и логички нонсенс. Предсједник је, умјесто тога, доставио Скупштини предлог за скраћење мандата, што јесте једна од могућности коју прописује Устав чланом 84 став 4. Ипак, тумачења да на основу члана 92 Устава предсједник може указом, својевољно, да распусти Скупштину, показује забрињавајуће правно незнање. У наведеном члану се прописује могућност распуштања Скупштине у два случаја. Први је прописан ставом 1 гдје се наводи да “Скупштина се распушта, ако не изабере Владу у року од 90 дана од дана када предсједник Црне Горе први пут предложи мандатара”, док је ставом 2 прописано да “Ако Скупштина дуже вријеме не обавља надлежности утврђене Уставом, Влада може, пошто саслуша мишљење предсједника Скупштине и предсједника клубова посланика у Скупштини, распустити Скупштину.” С обзиром на то да Влада којој је престао мандат не може распустити Скупштину, што је прописано чланом 110 став 2 Устава, да би предсједник имао могућност да указом распусти Скупштину, потребно је да се испуни услов из става 1, а то је да Скупштина не изабере Владу у року од 90 дана од дана предлога мандатара, чиме се враћемо на почетак. Како мандатар није предложен, рок од 90 дана не може ни да тече.

Коначно, цијенећи да је у процедури предлог предсједника за скраћење мандата Скупштине, сматрам да би у случају одбијања тог предлога, предсједник био у обавези да поступи у складу са уставним овлашћењима и као мандатара предложи особу која има несумњиву подршку у Скупштини. Вјерујем да ће предсједник у коначном уважити уставне норме и све правне празнине тумачити у прилог формирања Владе у пуном мандату, у складу са одлуком скупштинске већине.