Прање новца и фазе прања новца

Прање новца

Прање новца је процес прикривања незаконитог поријекла новца или имовине стечених криминалом. 

У случајевима када је имовинска корист стечена извршењем кривичног дјела, криминалац или организована криминална група, тражи начин да користе стечени новац или имовину тако да својим активностима не привлаче пажњу надлежних органа. Стога врше читав низ трансакција са крајњим циљем да се наведени новац или имовина прикажу као законито стечени. Новац добијен путем одређеног криминала (попут изнуђивања, инсајдерских трговања, трговине дрогом, илегалног коцкања, утаје пореза..) је "прљав" новац. Он у овом процесу често мења свој облик и пребацује са једног на друго место, те може бити "опран" коришћењем више метода, што варира у функцији од комплексности и софистицираности.

Прањем новца у смислу Закона о СПНФТ сматра се нарочито: :

            1) конверзија или пренос новца или друге имовине, са знањем да су тај новац или друга имовина стечени криминалном дјелатношћу или учествовањем у тој дјелатности у сврху прикривања или лажног приказивања незаконитог поријекла имовине или помагања било ком лицу које учествује у вршењу те дјелатности у избјегавању правних посљедица дјеловања тог лица;

            2) прикривање или лажно приказивање природе, поријекла, мјеста на којем се налази, кретања, располагања или власништва над новцем или другом имовином, права повезаних са новцем или другом имовином, са знањем да су тај новац или друга имовина стечени криминалном дјелатношћу или учествовањем у вршењу те дјелатности;

            3) стицање, посједовање или употреба новца или друге имовине ако се у вријеме пријема зна да су тај новац или друга имовина стечени криминалном дјелатношчу или учествовањем у вршењу те дјелатности;

            4) учествовање у извршењу, удруживање ради извршења, покушај извршења и помагање, подстицање, олакшавање и савјетовање у вези са извршењем радњи из тач. 1, 2 и 3 овог става.

Фазе прања новца

Прање новца је процес који се може подијелити у три основне фазе, с тим што треба имати у виду да је ова подјела на фазе ипак теоријског карактера, те да се у пракси оне каткада преклапају или неке од њих пак изостају.

Прва фаза је прекидање директне везе између новца и незаконите активности којом је стечен и назива се фазом «улагања». У фази улагања, незаконито стечен новац се уводи у легалне финансијске токове. Много је начина на који се то може остварити. Један од начина је да се готовина прибављена криминалним пословима уплаћује на банковне рачуне, најчешће под изговором неке регуларне дјелатности гдје се плаћање углавном врши у готовом новцу, као што су на примјер ресторани, комисиони, бутици итд. Уколико се готовина помијеша са приходима законитог пословања смањује се могућност брзог откривања «прљавог» новца. Друга могућност је оснивање лажне или «фантомске» фирме која не послује већ служи искључиво за полагање «прљавог новца». Даље, велике суме новца се могу уситнити и полагати на рачуне у износима мањим од законског цензуса или износима који нису сумњиви и нису предмет пријављивања надлежним органима. Новац се може пребацивати и у готовини у државе које немају јаке системе за спречавање прања новца и тамо полагати на рачуне код банака и других финансијских институција.

Друга фаза је фаза «раслојавања» или фаза «прикривања». Након што је готовина на неки начин ушла у легални финансијски систем, наредни корак у процесу прања новца је раслојавање које се остварује пребацивањем новца са рачуна на рачуне широм света. Новац се трансферише многобројним трансакцијама, од којих многе немају никакав смисао ни економску или пословну логику, а чији је главни циљ да се прикрије веза између новца и криминалне активности од које потиче. Прикривање праве сврхе ових трансакција се може постићи привидом да се новац трансферише ради плаћања роба или услуга у иностранству. Наиме, да пребацивање новца у иностранство не би било сумњиво, «перачи» новца често оснивају фирме у иностранству које се појављују у улози добављача. Ове фирме шаљу лажне или увећане фактуре фирми у којој је већ дошло до депоновања «прљавог» новца, с тим да до размене роба или услуга не долази уопште или се она одвија у неодговарајућем броју или квалитету, а једино што се креће је новац, који се привидно у циљу обављања законите дјелатности шаље у иностранство. Поред овог, велики је број и других начина да се новац, када се једном нађе на неком рачуну трансферише ради прикривања његовог поријекла. Куповина полиса осигурања, луксузних предмета, аутомобила, јахти, акција у предузећима, инвестиционих фондова, као и других финансијских инструмената, само су неки од тих начина.

Трећа фаза, фаза «интеграције» је посљедња фаза у овом процесу и након које се «прљав» новац појављује као новац који потиче од законом дозвољене дјелатности. Популаран метод интеграције «прљавог» новца у легалне финансијске токове је куповина некретнина као што су пословне зграде, складишта или станови. Давање у закуп некретнина је потпуно законит посао, а приход који се остварује на овакав начин неће бити сумњив. Овакав новац се може инвестирати у предузећа која су у тешкоћама која након тога настављају да раде, а дивиденде и директорске плате које се исплаћују имају облик законитих прихода. Једном, када новац дође у ову фазу, јако је тешко, ако не и немогуће открити његово незаконито поријекло.